Више од игре

Крагујевац се може подичити податком да је један од првих српских градова у коме се закотрљала фудбалска лопта. Ова дивна игра, која на најбољи могући начин комбинује вештину, издржљивост и снагу духа, готово моментално је опчинила крагујевачку младеж, која јој се беспоговорно предала.

Међутим, у дубоко класно подељеном друштву, и једна оваква безазлена игра попут фудбала успела је да поприми једну ширу конотацију, која је далеко премашивала оквире спортског ривалства.

На супротним половима

Као клуб који је изнедрила радничка класа, Млади радник је од самог оснивања налазио на отворене симпатије међу крагујевачким радницима – калфама, занатлијама, трговцима итд. На супротној страни била је грађанска класа, оличена у чиновницима и трговцима, односно имућнијем слоју становништва, која је са подозрењем гледала на новоосновани раднички клуб.

Наиме, у крагујевачкој чаршији сматрало се да је и та нова игра фудбал искључиво привилегија виших слојева грађанства и да ту дечаци из сиромашних, радничких породица немају шта да траже. Тако је Млади радник од тренутка свог основања морао да се суочи са отвореним антагонизмом грађанских слојева друштва и њиховим покушајима да на сваки начин подрију само функционисање клуба.

Својеврсни антипод Младом раднику био је Спорт клуб Шумадија, који је доживљаван као “грађански” клуб. Сходно томе, и не чуди што се између Младог радник и Шумадије изродило велико ривалство, које је поделило становнике града на Лепеници.

То није била никаква новина, јер је и другим крајевима државе такође владао велики ривалитет између грађанских и радничких клубова. При том је све то у великој мери превазилазило спортску конотацију, па су међусобне утакмице ривалских клубова доживљавани као сукоби две непомирљиве и супротстављене политичке и друштвене струје.

С тога и не чуди да је један догађај попут преласка центарфора Димитрија Илића из Шумадије у Млади Радник усталасао крагујевачку чаршију и довео ривалство Младог радника и Шумадије до тачке кључања.

Случај Мите Шустера

Како би осигурао чланство у Београдском лоптачком подсавезу, Млади радник је морао да одигра две утакмице против локалних клубова, који су у том тренутку већ били део БЛП-а.

Прву утакмицу Млади радник одиграо је против Славије, која је у то време окупљала питомце Војно-техничког завода, и славио је са 2:0. У другој утакмици, Млади радник је требао да одмери снаге са Шумадијом, која је тог истог дана претрпела пораз у Панчеву.

Одмах након утакмице у Панчеву, млади центарфор Шумадије и обућарски радник Димитрије Илић, познат по надимку Мита Шустер, донео је одлуку да приступи новооснованом Младом раднику, који је у то време уживао значајне симпатије међу радничком омладином.

Преласци фудбалера из једног у други клуб нису били непознаница у то време, али су по обичају изазивали велику пажњу јавности, која је обично знала да додатно “зачини” целу причу. У условима када је било веома мало новца, или га, пак, уопште није било, играчи су се на промену клуба одлучивали углавном вођени емотивним разлозима, али и бољим условима за живот и рад.

С обзиром на изражен ривалитет између Младог радника и Шумадије, прелазак Димитрија Илића у редове љутог градског ривала није могао да прође тек тако.

Како би свог фудбалера одвратила од ове намере, управа Шумадије одлучила је да уочи утакмице са Младим радником Илићу додели капитенску траку, која је носила једну специфичну тежину. Ипак, ни то није поколебало чврсту одлуку младог фудбалера, па се он на крају, на опште изненађење присталица Шумадије, појавио у црвеном дресу Младог радника.

Резигнирана оваквим епилогом, управа Шумадије, предвођена браћом Бакић, децидирано је затражила да Илић напусти игралиште, а потом, када су увидели да су сви протести узалудни, забранила је својим играчима излазак на терен.

Ово натезање трајало је извесно време, да би коначно управа Шумадије попустила и дала дозволу својим играчима да изађу на терен. Утакмица је одиграна по блатњавом терену и окончана је без голова (0:0), а Димитрије Илић био је један од најбољих играча на терену.

Продубљење јаза и казна за “врбовање”

Овај случај само је додатно продубио већ постојеће ривалство између Младог радника и Шумадије. Прелазак Димитрија Илића у редове Младог радника није био само спортски ударац, већ и тежак шамар за грађанску класу, која није навикла да губи и мислила је да све сигурно држи у својим рукама.

Истовремено, био је то и сигнал неких нових политичких ветрова који су у то време почели да дувају читавом државом.

“Раднички спорт није сам себи циљ, није само разонода и забава, него и средство да се постигне други циљ. Он захтева скупну игру па зато ништи индивидуализам, који је задња епоха капитализма развила до максимума, и развија колективни осећај. Отуда у доба јако развијеног индивидуализма, стварање и фаворизирање у фудбалу поједине „класе играча“, „асове и звезде“. Насупрот таквом спорту радници су за колективни спорт, спорт заједнице. И баш због тога Крагујевац град радника уместо спорта „асова и звезда“ мора да води спорт маса, спорт здравља и живота. За чланове СК Шумадија је спорт разонода, вентил за испуштање сувишне енергије, и добар уносан трговачки посао за неке из управе. Будућност спорта у радничком Крагујевцу припада покрету СК Млади радник а не СК Шумадија и зато друг Мита је наш члан и као наш члан играће за црвену боју“, бележи у својим сећањима Александар Ратковић, један од оснивача Младог радника.

На крају је Млади радник платио високу цену за читав овај случај. Услед оптужбе за “врбовање” играча, чланство Младог радника у Београдски лоптачки подсавез “замрзнуто” је на две године. Овај период Млади радник је искористио да одигравањем низа пријатељских утакмица прокрчи себи пут из анонимности и додатно се етаблира на фудбалској мапи Србије.