Зачетник фудбала у Крагујевцу

Не постоје званични подаци о томе ко је донео прву фудбалску лопту у Крагујевац. У усменим казивањима помињу се Данило Стојановић – Дача и Стева Стефановић, један од првих фудбалера у Србији и власник фабрике конзерви „Стефановић“.

Оно што се, пак, поуздано зна, јесте да је млади грађевински инжењер Данило Стојановић зачетник фудбала у Крагујевцу. Реч је о човеку који је дао највећи допринос ширењу и популаризацији фудбалске игре на територији читаве Србије. Да није било њега, питање је којим темпом би се развијале фудбалске организације и клубови на овим просторима.

Ствар која мења живот

Данило Стојановић, познатији по свом надимку Чика Дача, рођен је 24. октобра 1877. године у Лапову. Са фудбалском игром упознао се за време школовања у немачком Митвајду, где је боравио као стипендиста крагујевачке “Тополивнице”.

„Још за време студија у Немачкој“, пише Данило Стојановић у својим мемоарима, „играјући фудбал у једном пољском клубу који се звао Висла, толико сам заволео фудбал да ми је од тог времена постао такорећи саставни део живота. Зато сам, још тамо у Немачкој, решио да ову лепу игру пренесем у нашу земљу, због чега сам од своје скромне студентске уштеђевине набавио две лопте и безмало комплетну спрему за један фудбалски тим.“

По повратку са школовања у Немачкој, Стојановић је паралелно са својим редовним послом радио и као наставник у Војно-занатлијској школи Војно-техничког завода у Крагујевцу. Богато знање о фудбалу врло брзо је пренео на своје ученике, обећавши им да ће им показати “ствар која ће свима изменити животе“.

Тако је у паузи између два школска часа Стојановић пред изненађене ђаке изнео фудбалску лопту, која је изазвала велико одушевљење и радозналост међу њима. У тренутку када је шутнуо лопту, пославши је у високом луку на други крај дворишта, ђаци су се моментално растрчали у правцу њеног кретања. Био је то тренутак када је посејана клица ове магичне игре међу крагујевачком омладином.

За разлику од млађе популације која је била одушевљена новом игром, они старији и угледнији становници крагујевачке чаршије са негодовањем су гледали како њихова деца „јурцају по пољани за једном обичном мешином, и то онако разголићена, само у гаћицама“. Тако је фудбалске занесенике од првог дана пратио малограђански подсмех, који, пак, није превише утицао на њихову љубав према овој чудноватој игри.

Први фудбалски клуб у Крагујевцу

Карикатура преузета из књиге ”’Столеће Шумадије”

Само пар дана након што је ђацима представио фудбалску лопту, Данило Стојановић је у једној учиниоци Војно-занатлијске школе одржао оснивачку скупштину првог крагујевачког фудбалског клуба, који је назван Шумадија. На тој седници, одржаној 14. септембра 1903. године, први пут се из свих грла заорило: “Живео Чика Дача!”, па је од тог дана овај 24-годишњи момак понео надимак знатно примеренији неком човеку зрелијих година, мада га је, истини за вољу, својим богатим искуством и ретком визонарношћу апсолутно заслужио.

Недуго затим први фудбалски клуб у Крагујевцу и централној Србији добио је и своје игралиште на Вашаришту, где су се често одигравале утакмице између фудбалера Шумадије и остале крагујевачке омладине. Чика Дача је поред функције председника клуба имао активну улогу и на терену, играјући на позицијама голмана и левог крила.

У Шумадији је Чика Дача остао до 1906. године, а затим се по службеној дужности преселио у Београд. Како није могао без фудбала, убрзо је приступио Соколу, који је у то време имао завидан број играча. Када је 1911. године основан Београдски спортски клуб (скраћено БСК), Чика Дача је изабран за потпредседника.

Раскол са БСК-ом и оснивање Велике Србије

Одмах по оснивању БСК је одиграо прву међуградску утакмицу против крагујевачке Шумадије, у којој је славио са убедљивих 7:1. По неписаном српском правилу, том приликом дошло је до раскола између Стојановића и осталих чланова БСК-а. Као оснивач СК Шумадија, инжењер Стојановић је Крагујевчанима после ове утакмице упутио писмо у коме им је обећао реванш, што се није допало осталим члановима београдског клуба, који су затражили оставку свог потпредседника. Његов одговор био је једини могући – моментално иступање из клуба!

Као човека немирног духа и неисцрпне енергије Данила Стојановића није држало место, тако да је константно био у потрази за новим изазовима. Зато се после годину дана проведених у БСК-у отиснуо у нову авантуру, приступивши београдском Душановцу, да би 1913. године основао нови клуб, који је у знак сећања на победу српске војске у Првом балканском рату понео име Велика Србија.

Током Првог светског рата, Стојановић је заједно са српском војском и цивилима преживео албанску голготу, а затим се као избеглица обрео у Француској. Чим су се стекли одговарајући услови, почео је да тренира у Олимпику из Марсеља, затим је играо у париском АСФ-у и најзад у Етоалу из Сен Мора (предграђе Париза). Ту је имао и радионицу за производњу бургија, у којој је своју егзистенцију нашла и неколицина фудбалера из Србије.

Након ослобођења, априла 1919. године Чика Дача је обновио рад Велике Србије. Клуб је, у складу са новонасталим околностима и стварањем јединствене државе Јужних Словена, променио назив у СК Југославија. Баш као и у претходним клубовима које је оснивао, Стојановић је и у СК Југославија, паралелно са функцијом председника коју је обављао до половине 1921. године, имао значајну улогу и на самом терену. Његова голманска каријера је, уз повремене прекиде, потрајала до његове 46. године живота, мада су, истини за вољу, његове организаторске способности далеко премашивале играчке квалитете.

Човек вредан поштовања

Из богате биографије Чика Даче не може се пренебрегнути податак да је један од оснивача Југословенског ногометног савеза (касније Фудбалски савез Југославије). Колико је био цењен и поштован у читавој земљи, најбоље говори чињеница да је председавао оснивачком скупштином ЈНС 1920. године у Загребу, на којој је изабран за њеног потпредседника.

Био је први потпредседник Београдског лоптачког подсавеза и потпредседник Ногометног савеза Југославије. После Другог светског рата је радио у Црвеној звезди и био њен почасни председник. За свој рад добио је 1951. године специјално признање од стране државе. Био је и први спортиста који је добио националну пензију.

Умро је 23. априла 1967. године у дубокој старости. Имао је 90 година. Сахрањен је на београдском Новом гробљу.

Остао је упамћен као један од пионира фудбалске игре на овим просторима, неко ко је читав свој живот посветио промоцији фудбала, нарочито међу млађом популацијом. Такође, константно се трудио да мањим клубовима обезбеди неопходна средства за нормално функционисање.

У знак поштовања и сећања на овог великог човека и фудбалског радника, стадион Фудбалског клуба Раднички у Крагујевцу носи назив “Чика Дача”.