Будућност Младог радника

Од оног момента када је група голобрадих младића у црвеним дресовима, искључиво вођена љубављу према новој игри – фудбалу, заједно са неколицином старијих другова одлучила да оснује свој клуб Млади радник, па до тренутка када ће на игралишту у Вашаришту кренути први прави тренинзи, доста воде је протекло Лепеницом.

Ипак, велики ентузијазам ових младића и дечачку жељу за игром ништа није могло да поремети, те су они својски издржали тескобу почетних дана, све док клуб није постављен на здраве темеље. У томе је велику улогу имало оснивање подмлатка, под тренерском палицом Саве Нешића, чиме је постављена основа за будуће резултатске успехе Младог радника.

Млади радник као симбол радничке класе Крагујевца

У самом почетку управа клуба, преокупирана прибављањем финансијских средстава и напорима у правцу његове легализације, није водила превише рачуна о самим играчима. Сматрало се да је довољно то што су окупљени на једном месту и што су им обезбеђени дресови и ципеле, те могу несметано да “пикају” лопту.

Међутим, растућа популарност клуба захтевала је знатно озбиљнији приступ играчком кадру. Наиме, већ након првих пар утакмица са месним ривалима, Млади радник је стекао завидан број симпатизера међу радничком омладином, која је са дивљењем гледала те младе момке из радничких породица како вешто баратају лоптом, и оно што је можда и најважније, могла је да се идентификује са њима. Фудбал више није био привилегија само за одабрани сој друштва, већ је захватио све сфере друштвеног живота, учинивши Млади радник симболом радничке класе Крагујевца.

Стварање подмлатка

Сава Нешић

И поред завидне популарности међу млађом популацијом, Млади радник у самом почетку свог егзистирања на фудбалској мапи Крагујевца није бележио запажене резултате. У жељи да додатно омасови играчки кадар, управа је почела размишљати о стварању подмлатка. Тај посао поверен је Сави Нешићу, обућарском раднику и великом заљубљенику у фудбал.

Много љубави унео је Сава Нешић у свој тренерски позив. Иако није имао превише стручних квалификација за посао кога се латио, он је успео да од двадесетак младића – махом шегрта – створи подмладак, који ће Младом раднику омогућити значајан узлет у наредним годинама.

Oвај процес није било нимало лак и било је потребно пуно труда, добре воље и стрпљења да се од ових голобрадих дечака, вођених првенствено младалачким заносом и љубављу према овој магичној игри, створи група квалитетних фудбалера, који ће убрзо наћи место у првом тиму.

Једном седмично, и то углавном нерадном недељом, ови дечаци одлазили су пут игралишта у Вашаришту, где су под будним оком тренера Саве усавршавали своје фудбалске вештине. Понекад би се десило да тренирају и током радне седмице, па би у том случају Сава морао да се убеђује са послодавцима, који имали превише разумевања за оно чиме се њихови шегрти баве ван радног времена.

Ни ту није био крај проблемима, јер се често дешавало да су по самом доласку на игралиште Савини ученици били спречени да тренирају. Срећом, окружење је било пуно пространих пољана, попут оних у Вашаришту, Дивљем пољу и Кошутњаку, где су ови младићи могли да се “лоптају” до миле воље. А тренинг је изгледао овако: играчи би се најпре прописно “костимирали”, а затим поделили у две екипе и заиграли једни против других, док би њихов тренер Сава, неретко у друштву чланова управе клуба, помно пратио утакмицу и повремено “ускакао” са саветима.

А када би се тренинг коначно завршио, Сава их је, уколико је било нешто хладније време, огртао топлим ћебетом или капутом да не назебу, а затим их одводио у просторије надомак стрелишта, где их је чекао врућ чај.

Због таквог начина опхођења и брижности, Сава Нешић је играчима био малтене попут другог оца. Знао је сатима да их забавља причајући догодовштине из своје младости, водио их је да гледају филмове, прао им опрему код своје куће, што је све створило једну породичну атмосферу, која је у великој мери утицала на даљи фудбалски развој ових момака, а самим тим и клуба. При том, тренер Сава није од њих направио само квалитетне фудбалере, већ и добре, часне људе, о којима је крагујевачка чаршија причала само у суперлативу.

Сава Нешић – тренер, учитељ и отац

Почетком 1927. године Сава Нешић је решио да најбољих једанаест играча из подмлатка Младог радника овековечи фотографским апаратом. Тако је настала чувена фотографија, од чије масовне продаје је клуб значајно профитирао.

Иначе, треба рећи да управа клуба није била поуздан савезник Сави Нешићу у процесу стварања подмлатка. Иако је он на њихову иницијативу именован за тренера, челници Младог радника су, изузев тога што су обезбедили део опреме, мало тога учинили у погледу даљег развоја омладинског погона.

Све је, дакле, почивало на Савином ентузијазму и доброј вољи, а он се сналазио како је знао и умео у жељи да својим играчима обезбеди што је могуће боље услове за тренирање. Пошто му се постојећа опрема није допала, кренуо је са прикупљањем прилога за набавку нових дресова и гаћица. Савезнике је нашао у мајкама играча, које су исплеле вунене чарапе, као и у племенитим обућарским радницима, који су потпуно бесплатно урадили нове ципеле. Захваљајући преданом раду свог тренера и учитеља, подмладак Младог радника убрзо је могао је да се подичи новим рухом.

Временом, како су ови младићи играчки стасавали и напредовали, управа клуба изразила је жељу да поједине фудбалере прикључи првом тиму. Тренер Сава се томе категорички супротставио, будући да је његова намера била да се комплетан подмладак једног дана придружи првом тиму.

На крају је ово Савино истрајавање уродило плодом, па је тако почев од 1932. године шест играча из Савиног подмлатка (Раде Митровић, Милан Адамовић, браћа Симеон и Јеремија Николић, Милоје Петровић и Ђокица Стојиљковић) прекомандовано у први тим. Са њима је почела једна нова ера у историји клуба, коју је нагло прекинуо Други светски рат.