НАВИЈАЧИ

У витринама Радничког нема пехара за освојенa првенства и купове. Највећи “трофеј” који Раднички поседује су заправо његови верни навијачи “Црвени ђаволи”, који годинама уназад представљају праву покретачку снагу клуба.

Љубав Крагујевчана према Радничком датира још од двадесетих година прошлог века, када је овај клуб постао симбол радничке класе, која до тог тренутка није имала правог репрезента у фудбалским оквирима. Управо захваљујући безрезервној подршци и ентузијазму својих симпатизера, који нису штедeли новац, време и сопствену снагу, Раднички је 1935. године добио своје игралиште.

1936. године Раднички је по први пут заиграо у Првој лиги Краљевине Југославије, а верни навијачи су га пратили на готово свим гостовањима широм државе, путујући сатима у пренатрпаним купеима возова. Негде у то време навијачи Радничког постали су препознатљиви по црвеним качкетима, који су од тог тренутка постали обавезна реквизита на свим утакмицама нашег клуба.

Ипак, истински навијачки “земљотрес” погодио је Крагујевац 1969. године, када је Раднички кроз квалификације изборио пласман у Прву лигу СФРЈ. Из тог периода остала су упамћена масовна гостовања, бројка од 25 000 навијача на утакмицама које је Раднички играо на “Чика Дачи”, френетично навијање, заставе, чегртаљке итд.

Посебно се памти се и својеврсна “бакљада” од запаљених новина на стадиону ЈНА, после легендарне победе над Партизаном од 4:1, која је утицала на то да славни Пеле и његов Сантос те исте године заиграју на “Чика Дачи”.

У међувремену, одлучено је да се навијачка група Радничког назове “Црвени ђаволи”, по угледу на навијаче тадашњег првака Европе Манчестер јунајтеда.

Све негде до 1976. године и испадања нашег клуба из Прве лиге СФРЈ, навијање на утакмицама Радничког, како на “Чика Дачи”, тако и на трибинама стадиона широм Југославије, било је на заиста једном изузетном нивоу. Након што је клуб са “Чика Даче” изгубио статус прволигаша, полако је и тај навијачки занос почео да тиња, али то не значи да га више уопште није било.

До поновног покретања организоване навијачке групе Радничког дошло је 9. марта 1989. година и од тог тренутка “Црвени ђаволи” почињу полако да се етаблирају као једна од водећих навијачких групација у Србији, специфична по томе да је имала већу бројност на утакмицама нижих рангова такмичења, него што је то био случај са већином клубова који су се надметали у Супер лиги.

Креативност и посвећеност чланова групе временом је све више долазила до изражаја. Праве се прелепе кореографије, бакљаде, издаје се навијачки часопис “Талас”, снимају дискови са навијачким песмама, уз учешће великог броја рок музичара из Крагујевца.

Своју љубав према клубу “Црвени ђаволи” су најбоље показали у најтежим тренуцима, када се Раднички налазио малтене на ивици гашења. Њихова подршка је тада била јача него икад и може се рећи да су управо “Црвени ђаволи” били кисеоник који је Раднички тада одржао у животу.

Како године пролазе, тако је и та кохезија између Радничког и његових навијача све видљивија и јача. “Црвени ђаволи” више нису само обичан навијачки покрет, већ су постали истински симбол овог града, смештеног у самом срцу Шумадије, на обалама питоме Лепенице.