Оснивање Младог радника

Тачно две деценије након што је Данило Стојановић, у крагујевачкој чаршији познатији као Чика Дача, донео прву фудбалску лопту у срце Шумадије и тако посејао семе ове узбудљиве игре међу Крагујевчанима, у граду на Лепеници постојала су само два званична клуба и неколико “дивљих”, односно нерегистрованих. Поред Шумадије, једног од најстаријих фудбалских клубова у Србији, егзистирала је и знатно млађа Славија, основана 1922. године.

Управо је оснивање овог клуба, који је окупљао искључиво питомце Војно-занатлијске школе, индиректно подстакло радничку омладину и синдикалце да у пролеће 1923. године покрену свој клуб, под именом Млади радник. Оснивање једног фудбалског клуба у тешким условима живота радничке класе тог доба није био уопште лак задатак и било је неопходно пуно труда и ентузијазма да се Млади радник постави на здраве основе.

Синдикална борба

Крагујевац је почетком треће деценије двадесетог века носио изразити печат радничког града. Само у Војно-техничком заводу, једној од највећих фабрика тог времена, радило је неколико хиљада људи.

Ипак, једно такво радничко друштво суочавало се са бројним проблемима. Радило се по 10-12 часова дневно, често у неприкладним условима, уз зараде које нису били довољне да подмире високе трошкове живота. Радничкој класи није било дозвољено да се слободно бори за своја политичка права и побољшање услова рада.

Због тога и не чуди што су социјалистичке идеје, као директан продукт Октобарске револуције у далекој Русији, налазиле згодно упориште међу радничком омладином, која се у све већем броју прикључивала тада илегалној Комунистичкој партији Југославије. Управо су под утицајем КПЈ формирани и први независни синдикати и обновљене синдикалне подружнице.

Када се код радничке омладине јавила жеља за бављењем спортом, месни међуструковни одбор синдиката прихватио је предлог своје омладинске организације и одлучио да се предузму одговарајуће мере за стварање радничког спортског друштва. Одбор је задужио свог члана Александра Ратковића, иначе грађевинског техничара, да се непосредно ангажује око формирања спортског друштва.

Истовремено, преко синдикалних подружница анкетирани су млађи радници, како би се утврдили њихови афинитети према одређеним спортовима, првенствено према фудбалу. Иако је одзив био и више него задовољавајући, резултати ове анкете су људима из синдикалног одбора задали новe главoбољe, јер се сада јавило питање на који начин, уз скромна финансијска средстава, обезбедити елементарне услове за функционисање једног фудбалског клуба, као што су игралиште, набавка неопходне спортске опреме итд.

Почетна еуфорија

Ипак, на самом почетку било је неопходно одабрати име за нови клуб. С обзиром да је у то време у Београду штампан синдикални часопис под називом “Млади радник”, који је био изузетно популаран међу радничком омладином, одлучено је да клуб буде назван управо тако – Млади радник.

У самом почетку клуб је био прилично аматерски организован, без легитимне управе, игралишта, статута итд, па самим тим није могао ни да буде пријављен локалним властима.

И поред тога, еуфорија међу оснивачима Младог радника била је немерљива, јер се, ето, коначно пружила прилика радничкој омладини да се окупи и формира свој клуб.

“Колико само радости, када је се могла не крпењача, но права оригинална лопта слободно без зазора “пикне“. Већина није знала ништа о фудбалу, требало се поделити у две групе и гурати једну исту лопту, на јад оних који су нешто знали, ови други су правили очајне грешке, понекад је и голман трчао напред да пуца у мрежу. Тако нас је посматрао Петар Ненковић из Шумадије и смејао се од срца нашој игри, обратих му се и он узе пиштаљку, направи ред и поче игра на два гола“, бележи у својим сећањима Александар Ратковић.

У законским оквирима

До септембра 1923. године, Млади радник је, према записима Јована Илића, једног од његових оснивача, одиграо две-три утакмице са тзв. “дивљим“ клубовима, у чију групу је и сам убрајан, с обзиром да до тада још увек није одржао оснивачку скупштину, усвојио клупска правила и изабрао управу. Према расположивим подацима, сматра се да је прву утакмицу Млади радник одиграо са СК Триглав, у којој је поражен са 0:2.

Да би озаконио свој рад, Млади радник је помоћ затражио од најстаријег радничког клуба у Србији – београдског Радничког. Као делегат крагујевачке радничке омладине у Београд је послат Светозар Стојановић, обућарски радник, чији је задатак био да се упозна са свим потребним условима и процедурама за званично оснивање клуба.

Чланови управе београдског Радничког максимално су изашли у сусрет и Стојановићу дали упутства на који начин треба организовати спортско друштво. Чак су и обећали да ће о свом трошку послати своју екипу у Крагујевац на утакмицу са новооснованим Младим радником. Светозар Стојановић се у Крагујевац вратио са текстом клупских правила, чланском књижицом београдског Радничког и фудбалском лоптом – поклоном крагујевачким друговима.

Оснивачка скупштина Младог радника одржана је септембра 1923. године у кафани „Парк“. На њој су усвојена правила и изабрана прва управа клуба, коју су чинили: Александар Ратковић, виши грађевински техничар (председник), Јован Илић, обућарски радник (потпредседник), Милан Радовановић, браварски радник (секретар), Милан Протић, грађевински радник, Раде Петровић, графички радник, Душан Забадлија, фотографски радник, Драгољуб Симић и Милорад Влајић, обућарски радници (чланови управе), Димитрије Николић, кројачки радник, Милош Илић и Димитрије Ђорђевић, обућарски радници (чланови надзорног одбора).

Том приликом су Живорад Николић и Александар Ратковић приложили износ од 300 динара, примљених од стране трговца и кафеџије Благоја Радојевића за израду плана плаца и куће за оснивање Спортског клуба Млади радник.

Тиме су коначно створени услови да Млади радник званично искорачи на фудбалску сцену Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, државе која је већ у том периоду почела да показује прве знаке кризе.

P