Сто година поноса Шумадије

Ту где је Данило Стојановић, познатији као Чика Дача, почетком прошлог века посејао семе фудбалске игре никао је те давне 1923. године Млади радник, који ће само шест година касније под притиском власти променити име у Раднички. Тешко да је било ко од тих фудбалских прегалаца на челу са вишим грађевинским техничарoм Александром Ратковићем, који је на оснивачкој скупштини клуба септембра 1923. године у кафани “Парк” изабран за његовог првог председника, и могао помислити да ће Млади радник, односно Раднички, догурати до стотог рођендана и да ће у међувремену израсти у један од највећих спортских симбола читаве Шумадије и централне Србије.

Обележити век постојања није мала ствар, посебно ако се има у виду да се Раднички практично од момента свог оснивања суочавао са бројним опструкцијама и недаћама, које су га у неколико наврата доводиле и на саму ивицу гашења. У предратном периоду Раднички је константно био на мети тадашњих власти која је у њему видела неку врсту опонента владајућем режиму, с обзиром да је око себе окупљао радничку омладину међу којом се налазио и велики број симпатизера тада илегалне Комунистичке парије Југославије. Ти притисци кулминирали су након увођења шестојануарске диктатуре краља Александра и довели до већ поменуте промене назива клуба.

Постепени резултатски успон клуба током тридесетих (шест година заредом Раднички се као првак Крагујевачког лоптачког подсавеза надметао са најбољим тимовима Краљевине Југославије, као што су БСК, Југославија, Грађански, Железничар из Ниша и многи други) нагло је прекинуо ратни вихор, када је под рафалима немачких митраљеза, заједно са великим бројем Крагујевчана, страдала читава плејада предратних фудбалера и клупских оперативаца, па је Раднички после ослобођења био приморан да крене малтене од нуле.

Ни послератни период није био сладак за “црвене”. Честа неслагања клупских руководилаца по круцијалним питањима, изостанак дугорочне стратегије развоја клуба, као и хронична беспарица утицали су на то да Раднички током педесетих и у првој половини шездесетих буде скрајнут на фудбалске маргине. Тек крајем шездесетих на таласу једне изузетно талентоване генерације фудбалера из сопственог омладинског погона Раднички започиње нови успон, који је свој врхунац доживео 1969. године, када су “црвени” после сада већ легендарних бараж мечева са Сутјеском из Никшића и Црвенком успели да испуне вишегодишњи сан својих навијача и пласирају се у Прву лигу СФРЈ, где су се задржали три сезоне.

Успео је Раднички средином седамдесетих да се врати у друштво најбољих, али само на годину дана, да би на наредни улазак у елиту чекао више од две деценије, тачније све до 1998. године и оног чувеног баража са Чукаричким, када су “црвени” после праве драме и пенал лутрије успели да поврате прволигашки статус. Након најдужег четворогодишњег стажа у елитном рангу такмичења, уследио је један од најтежих периода у новијој историји крагујевачког клуба, који је окончан фузијом са градским ривалом Шумадијом. Тај фудбалски хибрид није дуго опстао, али је по мишљењу многих присталица Радничког трајно нарушио историјски континуитет клуба, иако су, истини за вољу, “црвени” након поменуте фузије успели да стану на ноге и врате се у највиши ранг такмичења, где су се, као и претходног пута, задржали пуне четири сезоне. А онда опет Јово наново: испадање најпре у другу, па одмах затим и у трећу лигу, неизмирени дугови, немогућност регистровања нових играча… Срећом, Раднички је и овога пута успео да се издигне из пепела и ево га сада како лагано “крцка” своју трећу узастопну сезону у суперлигашкој конкуренцији.

Током свих тих година успона и падова уз Раднички су увек били његови верни навијачи, који ни по коју цену нису дозвољавали да се тај пламен упаљен давне 1923. године једноставно угаси преко ноћи. Од првих навијачких возова средином тридесетих и чувених црвених качкета по којима су симпатизери Радничког били препознатљиви од Вардара до Триглава, преко незаборавног славља након бараж мечева са Црвенком када цео град две ноћи заредом није спавао, па све до оснивања навијачке групе “Црвени ђаволи”, која је временом израсла у једну од најпознатијих и најбројнијих навијачких групација у Србији, Раднички је увек могао да рачуна на подршку своје верне публике која и данас, додуше не више у толиком броју као раније, редовно прати утакмице свог вољеног клуба на стадиону “Чика Дача”, том крагујевачком фудбалском Акропољу кога би у блиској будућности требало да замени једно модерно фудбалско здање на које Крагујевчани чекају последње две деценије.

Стога и не треба да чуди што је Крагујевац до дана данашњег остао један од последњих бастиона навијачког локал-патриотизма у земљи подељеној по црно-белој и црвено-белој основи. Та емотивна нит која спаја Крагујевчане и њихов Раднички тотално је непојмљива и страна већини људи из других крајева Србије, који су од малена васпитавани у црно-белом или црвено-белом духу. Јасно је онда и због чега најпопуларнији српски клубови и данас зазиру од гостовања у престоници Шумадије, јер знају да их тамо, за разлику од неких других фудбалских средина, не чека “домаћинска атмосфера”.

Истина је да Раднички никада није успевао да добаци до неких већих фудбалских висина, али то не умањује његову величину и значај у српском и југословенском фудбалу. Не треба заборавити да је Раднички током свих ових година постојања и битисања најпре на југословенској, а потом и на српској фудбалској позорници изнедрио велики број асова и државних репрезентативаца, који су бранили част нације на највећим фудбалским смотрама. Наравно, ту су и бројни играчи чија слава никада није превазашла локалне оквире, а који су опет својим фудбалским умећем годинама очаравали крагујевачку публику и оставили неизбрисив траг на стадиону “Чика Дача”, толико да се о њиховом фубалском мајсторству и дан-данас говори са подједнаким жаром. Сви они заједно део су богате фудбалске иконографије поноса Шумадије, коју се из године у годину употпуњује новим именима.

И док године, што би Бајага у својој песми рекао, “пролазе нервозним кораком”, и мењају се власти, државна уређења, називи држава и улица, наш Раднички и даље успешно одолева зубу времена. Много тога је овај стогодишњак превалио преко својих плећа, али је остао усправан и поносит привлачећи попут магнета нове генерације својих следбеника – синова крагујевачких, који данас стоје на истом оном месту где су пре њих стајали њихови очеви, деде, па и прадеде, и на сав глас, колико их грло носи, кличу: “НАПРЕД ЦРВЕНИ!”

РФК1923 ТВ

P