Пола века од самбе на “Чика Дачи”

15. септембар 1969. године. Стадион “Чика Дача” у Крагујевцу.

Киша овога дана, као у инат, није заобишла град на Лепеници. Људи под кишобранима и кабаницама нервозно цупкају на трибинама ишчекајући почетак грандиозне фудбалске представе. Усхићени радио репортери театралним гласом започињу пренос, док играчи излазе на терен. Међу њима и ОН.

Аплаузи и изрази одушевљења шире се Великим парком попут огромног плимног таласа. До јуче су га гледали путем црно-белих ТВ пријемника и секли његове слике из новина, а сада је ту пред њиховим очима. Црни бисер, Краљ фудбала… Блицеви севају попут свитаца, киклопско око телевизијске камере нетремице прати сваки његов покрет. ОН је на то одавно навикао, опуштен је, насмејан…

Први пут је у овом граду, кога би тешко знао да пронађе на карти, али осећа неку чудну повезаност са свим овим људима који нетремице гледају у њега. Осећа да их спаја заједничка љубав према магичној игри која је већ одавно залудела читаву планету.

За тренутак баца поглед на лица противничких играча. Млади, голобради момци, жељни доказивања пред фудбалским мађионичарима са другог краја света. Они нису досегли тај ниво светске славе попут ових бразилских асова, али њима то није ни потребно. За њих је довољно то што их је пре само пар месеци више хиљада суграђана дочекало на платоу испред чувене кафане „Под орахом“, како би сви заједно прославили улазак Радничког у Прву лигу Југославије. Не, они нису освојили ни Мoндијал, ни Куп шампиона, али су направили један истински подвиг, који ће се препричавати деценијама касније. И не само то, они су најзаслужнији што су фудбалски чаробњаци са другог краја света у зениту славе одлучили да гостују на „Чика Дачи“.

Судија даје знак пиштаљком. Величанствена фудбалска представа може да почне…

СЈАЈ ЦРНОГ БИСЕРА

Бразил – земља кафе, дивних плажа, прелепих девојака, најчувенијег карневала на свету и – фудбала.

Бразилцима је најпопуларнија игра на планети уписана у генетском коду. Прича се да деца у Бразилу чим проходају, одмах науче и да шутирају лопту.

Велика је то фудбалска нација, која је пет пута освајала Мoндијал, али када бисте просечног Бразилца упитали који је то најблиставији период у богатој фудбалској историји земље „кариока“, сигурно ће вам одговорити да је то Пелеова ера.

А ко је био Едсон Арантес до Насименто Пеле?

Сиромашни дечачић, син некадашњег нападача Флуманенсеа Жоао Рамоса, брзо је напустио школу и кренуо да зарађује новац радећи као столарски шегрт, при том маштајући да ће једнога дана постати професионални фудбалер. Како није могао да приушти праву фудбалску лопту, морао је да импровизује. Прве лопте правио је тако што би чарапe пунио новинама или би једноставно шутирао крупне плодове манга и грејпфрута.

Таленат овог момка међу првима је уочио Валдемар де Брито, који га је одвео у Сантос са речима: „Доводим вам будућег најбољег фудбалера на свету.“ Оваква помпезна изјава наишла је на подсмех челника Сантоса, али је врло брзо постало јасно да ове Валдемарове речи и те како имају тежину. Млади фудбалер је метеорском брзином напредовао и крчио себи пут до првог тима Сантоса за који је дебитовао 7. маја 1956. године. Одмах по уласку у игру, Пеле је постигао шест од укупно седам голова свог тима на тој утакмици. Све је било јасно: звезда је рођена.

Наредних осамнаест година Пеле је био прва “виолина” Сантоса, предводећи овај клуб до девет титула првака Бразила, уз два победничка трофеја у Купу Либертадорес и Интерконтиненталном купу, незваничном клупском првенству света.

За репрезентацију Бразила „црни бисер“ дебитовао је са свега шеснаест година, на утакмици са великим ривалом Аргентином, 7. јула 1957. године. На том дебију Пеле је успео да се упише у стрелце, али је његова репрезентација ипак поражена резултатом 1:2.

Пелеа је шира фудбалска јавност први пут упознала на Светском првенству у Шведској 1958. године, када је са два гола у финалу против Шведске донео Бразилцима „Златну богињу“, која ће им после Мондијала у Мексику 1970. године припасти у трајно власништво, да би јој се 1983. године изгубио сваки траг након што је украдена.

Била је то прва од укупно три титуле “кариока“ у ери овог изузетног фудбалера, по многима најбољег играча света свих времена, који је постао планетарна звезда и симбол фудбалске игре на свим континентима.

А како се десило то да нога фудбалског краља крочи на терен стадиона “Чика Дача” посебна је прича, која се и после пола века са великим задовољством препричава међу старијим суграђанима.

ЦРВЕНИ КАЧКЕТИ СРПСКОГ МАНЧЕСТЕРА

Крагујевац је 1969. године важио за један од већих индустријских центара у СФРЈ. Град развијене аутомобилске и војне индустрије тада је бројао око 90 000 становника, који су махом радили у Заводу “Црвена застава”. Стандард је био релативно добар, живело се лепо, путовало, а викендом, зна се, ишло на градски стадион у Великом парку, који је носио име по једном од фудбалских пионира на овим просторима Данилу Стојановићу – Чика Дачи.

Већ у то време Фудбалски клуб Раднички имао је групу својих верних навијача, који су овај клуб бодрили малтене на свакој утакмици. Вођа навијача био је Бранислав Бранко Микулић, звани Шницла, а главна навијачка песма била је „Текла река Лепеница“.

– Наша навијачка група настала је 1962. године. Назив „Црвени ђаволи“ одабран је из пијетета према играчима Манчестер јунајтеда који су изгинули у оној страшној авионској несрећи у Минхену 1958. године. При том, играчи Радничког и Манчестер јунајтеда носили су исте, црвене дресове, и потицали су из провинцијских градова са развијеном индустријом. Главни навијачки реквизити биле су заставе и транспаренти са знаком Радничког, као и незаобилазни црвени качкети по којима су навијачи Радничког били препознатљиви. – присећа се Славко Ристић, један од највернијих симпатизера крагујевачког клуба у том периоду.

Град такве величине и значаја за читаву Југославију заслуживао је да има представника у најјачем фудбалском рангу такмичења. Прва два покушаја Радничког да се домогне елите, 1946. и 1957. године, нису окончана успехом, па су Крагујевчани са нестрпљењем ишчекивали тај тренутак када ће њихов вољени клуб искорачити на велику фудбалску позорницу тадашње Југославије.

У другој половини шесдесетих година почела је полако да стасава једна изузетно талентована генерација крагујевачких фудбалера, која је напредовала метеорском брзином. За само две сезоне, Раднички је од трећелигаша догурао до лидера Друге лиге Исток, на општу радост својих навијача. Врата Прве лиге била су широко одшкринута, а “црвене” су до коначног циља делила још само два корака.

Бараж дуели са Сутјеском и Црвенком представљају можда и најупечатљивији део историје Фудбалског клуба Раднички и крагујевачког фудбала. Посебно је био упечатљив двомеч са Црвенком. Крагујевчани су у првој утакмици пред 30 000 људи на „Чика Дачи“ славили са 3:0, али их је и поред убедљиве победе чекао нимало лак реванш у „слатком селу“.

О томе како је било на том одлучујућем сусрету, који је завршен минималним, али и недовољним тријумфом Црвенчана од 1:0, сведочи Славко Ристић, један од две хиљаде навијача Радничког на овом гостовању.

– Сећам се да смо „фићом“ кренули за Црвенку, и то у касним ноћним часовима. На самом уласку у Црвенку, на једном подвожњаку стајао је транспарент са поруком: „Пауновски, ошаћемо те до главе“, који је био посвећен тадашњем крилу Радничког Слободану Пауновском, чији је заштитни знак у то време била нешто дужа коса. То је била једина, да кажемо непријатност коју смо ми као навијачи Радничког доживели у Црвенки. Ми смо били у првој групи навијача која је стигла у Црвенку и могли смо несметано да се крећемо кроз град, да носимо заставе и нико нас није дирао. Након наше групе, стигло је још око две хиљаде навијача из Крагујевца, од тога велики број сопственим превозом, тако да је Раднички имао баш велику подршку на тој утакмици. – казује Ристић.

Слика по повратку фудбалера Радничког у Крагујевац била је величанствена. Гомила људи тискала се платоу испред зграде суда, где се истицала чувена кафана „Под орахом“, а весеље је потрајало до раних јутарњих сати.

– Никада не могу да заборавим детаљ када је једна жена шаком разбила чашу од два деци и онда показала крваву руку, уз речи: „То је мој Раднички“. – присећа се Влада Радивојевић-Чавка једне помало бизарне, али упечатљиве сцене са овог дочека.

И његов клупски колега Слободан Пауновски добро памти те тренутке.

– На платоу код суда дочекало нас је 15 000 наших навијача. Ја сам у тој гужви изгубио ланац и сат, али ништа није могло да помути сјајан осећај после тог великог успеха. – каже Пауновски.

Црвени качкети били су подигнути високо у знак радости. Крагујевац је коначно добио прволигаша…

ЧАРОБЊАЦИ НА ТУРНЕЈИ

Фудбалски великан Сантос је у својим најславнијим данима, у периоду између 1957. и 1974. године, попут музичких звезда редовно одлазио на европске турнеје. Тако је 1969. године експедиција бразилских фудбалских асова посетила и Југославију, где је заказала четири ревијалне утакмице, против београдских „вечитих“ Црвене звезде и Партизана, загребачког Динама и сарајевског Жељезничара.

Дакле, Крагујевац није био предвиђен програмом турнеје славног бразилског клуба, али је једна утакмица утицала на то да руководство Сантоса промени првобитни план и скрене мало јужније од Саве и Дунава.

7. септембра 1969. године на стадиону ЈНА у Београду играла се утакмица трећег кола Прве лиге СФРЈ. Домаћи Партизан дочекао је крагујевачки Раднички. Црно-бели су уочи утакмице важили за фаворита, посебно након две стартне победе против Олимпије и Војводине, али су момци у црвеним дресовима на опште изненађење присутне публике пружили изванредну игру и потукли свог ривала са 4:1.

Сјајно издање „црвених“ није промакло људима из Сантоса, који су изразили жељу да промене противника и уместо београдских „црно-белих“ одмере снаге са Крагујевчанима. Занимљива је анегдота коју нам је испричао тадашњи фудбалер крагујевачког клуба Љубиша Ђорђевић-Муњоз, о томе како је председник Сантоса побркао екипе Радничког и Партизана.

– Председник Сантоса је после утакмице пришао Свети Васиљевићу, тадашњем председнику Радничког, са уверењем да је он део управе Партизана и честитао му на доброј игри његове екипе и убедљивој победи. Међутим, када му је Света објаснио да је он заправо представник гостујуће управе, председник Сантоса је одлучио да промени првобитни план и да уместо са Партизаном, његова екипа одигра утакмицу са нама. – открио је популарни Муњоз.

Славко Ристић није био на утакмици са Партизаном, али је од колега навијача сазнао како је дошло до тога да Пеле и другови одлуче да гостују у срцу Шумадије.

– Тадашњи менаџер Сантоса је по завршетку утакмице пришао председнику клуба и рекао му: „Ови црно-бели су исувише слаба екипа за нас. Играћемо са овом екипом у црвеним дресовима. То је један провинцијски тим из града удаљеног око 120 км од Београда. Е тамо идемо да играмо.“ Тако је, ето, пала одлука да уместо са Партизаном, Сантос игра против Радничког.

Сантос је турнеју започео 10. септембра у Београду, утакмицом са Црвеном звездом, која је завршена без победника (3:3). Три дана касније, Бразилци су гостовали Динаму у Загребу. И ова утакмица завршена је без победника (1:1).

И тако је дошао и тај 15. септембар, када су Пеле и другови требали да истрче на терен стадиона „Чика Дача“.

ПЕЛЕОВ КИШНИ ПЛЕС

Куцнуо је тренутак почетка великог фудбалског спектакла на „Чика Дачи“. Са једне стране моћни Сантос са Пелеом на челу и још седморицом репрезентативаца Бразила у својим редовима (Гилмар, Карлос Алберто, Жоел Камарго, Клодоалдо, Ђалма Диас, Рилдо и Еду). На другој страни млада екипа Радничког, за ову прилику појачана четворицом играча из нишког имењака – голманом Миодрагом Кнежевићем, центархалфом Љубишом Рајковићем, беком Илијом Димоским и везним фудбалером Витомиром Димитријевићем.

Био је кишни понедељак, радни дан, не баш идеалан термин и услови за једну фудбалску утакмицу. Након што су чули да ће ову утакмицу директно преносити државна телевизија, већина Крагујевчана је ипак одлучила да не кисне на стадиону, већ да у топлини свог дома прати пренос. На крају се на „Чика Дачи“ окупило пар хиљада посетилаца, које ни провала облака није спречила да уживо гледају фудбалског краља. До дана данашњег лицитира се бројем гледалаца на тој утакмици, што неодољиво подсећа на ону сцену из чувене представе “Радован Трећи”, у којој Радованов таст Станислав, утврђујући бројно стање Вилотића, процењује да их има негде између 10 и 160.

Фудбалери Радничког су у ову утакмицу ушли само дан након првенственог дуела са имењаком из Ниша. Иако уморни, Крагујевчани су изузетно мотивисани изашли „на црту“ Бразилцима. Услови за игру били су прилично лоши, кишом натопљен терен и клизава лопта која је правила велике проблеме голманима. Упркос томе, фудбалери Радничког и Сантоса приуштили су покислој публици незаборавну фудбалску представу, о којој се са великим усхићењем прича и педесет година касније.

Сантос је први повео поготком Едуа, да би недуго затим узвратио високи Владета Николић. Међутим, на сцену је поново ступио 19-годишњи Еду, који је са још два поготка обезбедио Сантосу убедљиво вођство од 3:1, показавши да су га са правом сматрали за Пелеовог наследника у том периоду.

Али фудбалери Радничког нису се предавали. Прво је Сава Пауновић сјајним ударцем са дистанце смањио на 2:3, а затим је у први план искочио Слободан Пауновски и са два гола режирао шокантан преокрет – 4:3 за Раднички!

Публика је била у севдаху. Да ли је могуће да ће њихови љубимци „скинути скалп“ великом Сантосу?! До последњег судијског звиждука остало је мање од десет минута, толико је још требало издржати…

Међутим… Тада је фудбалски краљ демонстрирао своју класу. У последњим тренуцима утакмице, Пеле се као на игрици прошетао до гола Радничког и поставио коначних 4:4.

Овакав ток утакмице изазвао је разне контраверзе. Једна од главних је та да је резултат утакмице на „Чика Дачи“ био унапред договорен.

– Сви тврде да је та утакмица била намештена, али ја мислим да су сви голови пали регуларно. Неки кажу да је Пауновски постигао четврти гол и није испоштовао договор да се утакмица заврши нерешеним резултатом – 3:3. Он је дао тај гол у 85. или 86. минуту, да би се онда Пеле изнервирао, узео лопту и у последњем минуту утакмице изједначио на 4:4. – каже Славко Ристић.

Ову утакмицу нарочито добро памти Влада Радивојевић-Чавка, коме је припао тај незахвалан задатак да проба да сачува Пелеа.

– То је савршенство од играча. Какав Марадона, Меси… Пеле је број један! – категоричан је Чавка, који још увек не може да прежали то што му је један од саиграча преотео Пелеов дрес на крају утакмице.

Посебну атракцију на овој утакмици представљао је један бразилски радио репортер, који је пратио екипу Сантоса на овој турнеји. Онако промрзао и покисао шпартао је поред аут линије и непрекидно причао, не узимајући предах између реченица.

ОВАЈ КЛУБ ЈЕ НЕКАДА БАЦАО СВЕТЛА ДАЛЕКО…

1969. година сигурно је најзначајнија у историји Фудбалског клуба Раднички и крагујевачког фудбала уопште. Поред избореног пласмана у Прву лигу СФРЈ, ова година остаће упамћена по гостовању Пелеа и осталих ведета бразилског Сантоса, најбољег клуба на планети тих година.

Доказ је то величине клуба са „Чика Даче“, који је у том периоду проживљавао своје најславније дане. Наши старији суграђани и дан-данас са великим одушевљењем, баш као и пре педесет година, причају својој деци и унуцима о кишном плесу Пелеа и дружине на терену „Чика Дача“, као и о славној генерацији фудбалера Радничког, којој је мало недостајало да „узме скалп“ најбољој екипи на свету. Крагујевац је у том периоду живео своју фудбалску бајку, која је, чини се, прекратко трајала.

Наиме, Раднички је после пар година играња у Првој лиги СФРЈ испао из највишег ранга такмичења, у који се поново вратио тек после 22 године, и то поново кроз бараж, овога пута са Чукаричким. У међувремену је нестала „велика Југа“, па су „црвени“ уместо са загребачким Динамом, сплитским Хајдуком, сарајевским Жељом или Олимпијом из Љубљане, овога пута играли против Обилића, Милиционара, Хајдука са Лиона…

Турбулентна судбина клуба са „Чика Даче“ наставила се и током прве деценије овог века. Било је краткотрајних успона и великих падова, као и периода када се стрепело за саму судбину клуба, али све смо то прегурали. Данас је Раднички стабилан и добро организован клуб, који стреми ка повратку у елитни ранг такмичења.

Пеле је у међувремену завршио фудбалску каријеру, издао аутобиографију, окушао се и у глумачким водама, али је до дана данашњег пре свега остао оно што је био и током своје активне играчке каријере – најбољи амбасадор фудбала на свим континентима.

Па ко зна, можда „краља фудбала“ пут једнога дана поново нанесе у срце Шумадије, па да се уз чашицу „шумадијског чаја“ присети оног кишног 15. септембра када је први пут истрчао на травнати тепих стадиона „Чика Дача“.

КАРАБИН ЗА ОБОЖАВАТЕЉКЕ

Славко Ристић открио нам је још пар интересантних детаља са гостовања Пелеа и дружине у срцу Шумадије. Наиме, мало је познат податак да су фудбалери Сантоса из Београда у Крагујевац стигли аутомобилима Застава 1300. Био је то најбољи начин да људи из крагујевачке фабрике аутомобила промовишу свој најновији модел возила.

Занимљива је и прича приликом доделе карабина, специјалног поклона Завода “Црвена застава” гостима из Бразила. Славку Ристићу, тада младом економисти у Застави, припала је та част да управо он буде тај који ће уручити специјални поклон великом Пелеу.

– Када сам ја рекао да ми је велика част што имам прилику да уручим карабин најбољем играчу света као пригодан поклон Завода “Црвена застава”, он ми је у шали одговорио: „Хвала Вам господине на овако лепом поклону. Добро ће ми доћи да се одбраним од силних обожаватељки широм света.“ – присећа се Ристић овог занимљивог детаља.

Напомена

У чланку су коришћене фотографије из више различитих извора:

1. Монографија “Спортско друштво Раднички (1923-1983)”; Димитрије Тадић (1984)
2. Фејсбук страница “Историја екс-ју фудбала”
3. Wikipedia