Дарко Петровић – Тврдоглави менталитет

Дарко Петровић (13.12.1979), Крагујевчанин, један је од оних навијача чија се љубав према Радничком не мери годинама, већ животом. Од првих корака на трибини, преко терена и скупљања лопти, па све до периода када је у најтежим тренуцима био и члан Управног одбора клуба као представник навијача, Дарко је Раднички живео у сваком његовом облику. Прошао је са клубом најлепше тренутке, али и оне када се борило за голи опстанак, и управо зато његова прича носи посебну тежину.

Како је почела твоја веза са Радничким и шта те је као младића највише привукло овом клубу?

– Моја веза са Радничким је кренула од најмлађих дана. Отац ми је пасионирани љубитељ фудбала и усадио ми је љубав према спорту. Још као малог водио ме је на утакмице, касније сам кренуо да тренирам фудбал у Радничком. Морам да истакнем утакмицу против Тетекса из Тетова, мислим 1985. године. Било је ужасно хладно, огроман снег је пао и чекали смо скоро сат времена да се очисти терен. Била су само четири гледаоца, међу њима ћале и ја. Молио ме је да идемо кући, али смо остали до краја. Касније сам скупљао лопте на утакмицама, што је за мене у том добу било остварење сна.

Прошао си са Радничким и лепе и најтеже дане – који ти је период остао најдубље урезан у сећање и зашто?

– Најлепши периоди су свакако они који су долазили после великих патњи. Нажалост, као клуб смо их имали доста. Морам да напоменем улазак у Прву лигу после 32 године (1998. год), касније нека нова васкрснућа клуба, пре свих 2011, па и последњи улазак. Наравно, вероватно је остварење сна излазак у Европу и одлазак на европско гостовање. Било их је раније са другим спортовима, али то не може да се упореди.

Био си уз клуб и када се Раднички борио за голи опстанак. Како је изгледало навијати у временима када је све деловало безнадежно?

– Игром случаја сам у најтежим тренуцима клуба био у Управном одбору, као представник навијача. Био сам упознат са свим проблемима који су се низали један за другим. То је период 2015–2017. године. Буквално смо преживљавали. Никада се нисмо предавали, давали смо свој новац, помагали колико смо могли и чекали да се стање макар врати у нормалу. Ишли смо и тада по селима, бодрили клуб, доживљавали да нас неке сеоске екипе понижавају, али смо доказали тврдоглави менталитет. Многи су тада окренули леђа клубу, било је много тешко, али са поносом гледам на све другаре који су остали верни идеји и љубави према клубу и граду. Веруј ми, сва та гостовања по селима, неправде и остали фактори су нас још више ујединили у жељи да истрајемо.

Ко је, по твом мишљењу, највећи ривал Радничког ако узмемо у обзир и клуб и навијачку групу?

– У последње време смо можда изградили неку врсту ривалства са Новим Пазаром, али гледано кроз историју морам да споменем Смедерево и Слободу Ужице. Ја сам ипак доживео то ривалство са Смедеревцима у правом облику, крајем деведесетих. Пуни стадиони, огроман број људи у оба копа, тензије, инциденти. Било је стварно узбудљиво. Још сам тад био много млађи, па је све то добијало на значају. У данашње време свакако да је за све нас најомраженији клуб Црвена звезда, гледано и фудбалски и навијачки. Ко год је мало у причи, јасно му је.

А ко је за тебе лично, на основу твог навијачког и животног искуства, највећи ривал?

– Немам дилему ако треба да кажем кога лично највише презирем, као и 99% људи на трибини. Крцун их је основао, довољно.

Који је најбољи стадион на којем си био и по чему ти је остао у посебном сећању?

– Ако треба да кажем стадион на ком сам био са Радничким, на гостовању, има пар стадиона који су за мене у врху. Пре свих Крушевац и Смедерево. Оба стадиона су баш прави навијачки. Уз изглед, тамо смо знали да правимо одлична издања, да одлично навијамо и јако смо често побеђивали. Наравно, и ови нови – Лозница, Лесковац и Зајечар, баш тим редом. Ето, издвојио бих те стадионе. Много би више било да си ме питао за најружније, има их гомила.

Како се, по твом мишљењу, мењала навијачка сцена кроз године и шта је данас другачије у односу на нека прошла времена?

– Навијачка сцена се много променила, посебно за нас старије. Наши почеци датирају из времена када нисмо имали телефоне, није било интернета, све је некако било спонтаније. Врхунац наше сцене је био у периоду 2008–2013. Мислим да је тренутно сцена у великом паду, у сваком смислу. Има ту много фактора. Некада је све било много спонтаније и опуштеније. Данас су многе ствари питање живота и смрти. Нажалост, мање групе немају превише избора већ да се прилагођавају тренутним околностима. По мом мишљењу, некада је све било више мангупски, данас су сукоби много суровији, нажалост нису страни ни смртни исходи. Многи лече комплексе на трибинама. Оно што је сада много боље, без сумње, јесте организација.

Који тренутак на трибини или ван ње би издвојио као доказ да је Раднички више од фудбала?

– Крагујевац има три симбола. Један од њих је Раднички. То је оно наше, крагујевачко. Као такво је више од фудбала. Много је примера – један од њих је наше учествовање у санирању штета од поплава 2014. године, помоћ људима са Космета, многе хуманитарне акције које смо покретали. Дигли смо глас када је требало да се заштити природа, Јадар. Раднички је свима нама идеал, живимо тај живот, Раднички је у свим животним порама. Тотално је небитно коју лигу играмо, за нас ће увек остати крилатица „Раднички и ништа више“. Много је живаца потрошено, много пута смо били резултатски неуспешни, али сви знају да је „шумадијски великан“ то што јесте због
верности, љубави и броја навијача.

Како гледаш на данашњи Раднички у односу на онај из периода када си пролазио
најтеже тренутке са клубом?

– Данашњи Раднички је неупоредив са неким пређашњим временима. Без жеље да икоме подилазим, заиста дугујем захвалност људима из клуба што су све ово постигли. Наравно, и порука да не треба да се уљуљкају, већ да сви заједно радимо на још бољој и светлијој будућности клуба. Много су урадили – инфраструктурно, организационо, спортски. Наравно, још увек има простора за напредак, али смо свесни да не може све преко ноћи. Годинама смо таворили, сад смо постали клуб о ком се прича, који је у врху српског фудбала. Заиста смо на много вишем нивоу, посебно кад се осврнемо кроз шта смо све прошли током претходних година.

Шта би поручио млађим навијачима који данас долазе на стадион, а нису прошли све оно што сте ви прошли?

– Млађима поручујем да истрају у борби за групу, клуб и себе саме. Снага наше трибине је била у јединству, другарству, верности и истрајности. Тврдоглави менталитет нас је одржао. Имају на кога да се угледају. Потребно је много времена и одрицања, али победа је увек слатка. Свако нека нађе своје место на трибини, нека буде војник трибине и себе стави у службу групе и трибине. Иначе, морам да кажем да имамо баш перспективне млађе момке. Ми смо свакако ту да им помогнемо и утабамо пут ка још већим победама и успесима. Ја им искрено желим да буду много бољи и успешнији од нас.

Када се једног дана осврнеш уназад, шта би волео да остане као твој лични траг у причи о Радничком?

– Мој лични печат је то што никада себе нисам стављао изнад групе. Увек сам био ту за групу, за другаре. Поштен однос према саборцима са трибине, поштовање и жеља да увек помогнемо млађима. На њима остаје свет, трибина и наша група. Такође, редовност на утакмицама, одлазак да гледам Раднички, а не његове противнике, гостовања по најзабаченијим местима. Дефинитивно, мени је Раднички смисао живота, свакодневна преокупација и жеља да заједно остваримо своје снове. „Ја живим за то, да будеш шампион“.

На крају овог нашег разговора желим да поздравим нашег другара и великог човека, са надом да ће се опоравити и превазићи све здравствене проблеме.

„Увек јако, Лекић Марко“