Тихи војник Радничког и неговатељ ’’Чика Даче’’— Радојко Мутавџић Мута

Радојко Мутавџић — Мута, као и многи други, у време индустријског процвата Крагујевца, преселио се у срце Шумадије 1972. године. После конобарског заната запослио се у ресторану спортске дворане „Хала Језеро“. На стадион „Чика Дача“ прешао је сасвим случајно, а управо он је човек који је заслужан за травнати тепих који овај стадион и данас краси — једини прави, са 100% природном травом. Ово је прича посвећена нашем Мути, тихом војнику Радничког и чувару „Чика Даче“.

Како је све почело?

– Први мај 1986. године. Пре тога сам конобарисао непуних седам година у Хали Језеро. На стадион сам дошао сасвим случајно, на један омладински турнир. Одмах сам се заљубио у све ово и касније више нисам хтео ни да се вратим у кафану.

Како је све изгледало у то време, када сте почели?

– У склопу стадиона постојала је стара зграда, у којој су биле канцеларије за састанке, канцеларија техничког и генералног секретара, као и свлачионице. Овде је играо и фудбалски клуб „Јадран“, који је на другом помоћном терену имао своју већу свлачионицу.

Ви сте живели на стадиону?

– Јесте, тако је. Први улаз десно кад се уђе са главне капије — ту је била нека врста гарсоњере, предвиђене за домаре. Домар пре мене био је човек из Вињишта, после њега Трата из Грбица, а онда је место остало упражњено скоро две године, све док нисам дошао ја. Живео сам овде 26 година. Деца су ми се родила на стадиону.

Најлепши тренутак за ових 39 година проведених овде?

– Дефинитивно улазак у Прву лигу после 22 године — против Чукаричког, у чувеном другом баражу. Ушли смо после пенала. Оно што никад нећу заборавити јесте да су се пенали, захваљујући мом колеги, изводили са девет метара! На голу ближе јужној трибини био је Синиша Јањић, а код њих Брзаковић. Њему сам после двадесет и нешто година испричао ту анегдоту.

И тада му је било сумњиво. Наиме, пенали су се тада мерили „стопама“. Ја кажем колеги да измери 36 стопа, а он измери 30 — и тако обележи место! После утакмице навијачи — Мане, Лазе, Четник, Чибутко — прилазе ми и питају: „Муто, што си сје*о, могли смо да изгубимо утакмицу!“ Ја им кажем да није могуће… а кад смо измерили, стварно — пенал тачка на девет метара!

Има ли још неких анегдота из тог времена?

– Има, како да не! На пример, када је Металац играо овде Суперлигу, пао је велики снег — преко 30–40 центиметара. Очистим ја цео терен, али ближе западу нисам могао, остало је неких два метра снега. Тако сам терен сузио са једне стране — ка истоку је био широк 32 метра, а ка западу 30. Судио је, колико се сећам, Глођевић из Новог Сада. Нико ништа није приметио, утакмица је протекла сасвим нормално. После десетак дана било је полагање судија на нашем стадиону. Седео сам у ложи са Мињом Радаковићем, који је тада водио судијску организацију. Испричам му све ово — човек није могао да верује! Још једна анегдота — утакмица против Црвене звезде. Знам да они воле да играју на нижој трави, па ја све лепо ошишам, али само прву половину терена. Зашто? Зато што играчи кад изађу да „осете“ терен, обично дођу до центра. Ја онда ту половину добро натопим, а горњу оставим тврду. Наши су знали за то. Звездини играчи добили жуљеве! После утакмице ме јури Лалатовић — који ће касније постати мој добар пријатељ.

Какви су вам односи са Ненадом Лалатовићем?

– Захваљујући њему сам се вратио у клуб после пензије. Оне сезоне када смо остали у лиги, играли смо са Вождовцем. Ја болестан, температураКажем ја Лалету: „Не могу, стварно ми није добро.“ Он каже: „Ти си мој брат. Ако не дођеш, немој више ни да ми се јављаш!“

Наравно, кренем ја. Дођем око 12:30, утакмица почиње у један. Имам свој ритуал — прођем кроз тунел, одем на оба гола, прекрстим се, вратим се кроз исти тунел. Сретнем Лалета, поздравимо се као рођена браћа. Брзо се договоримо око свега — добијемо утакмицу 1:0, а он после тражи од управе да ме врате. Тако је и било — вратио сам се и остао до данас, са кратком паузом од шест месеци.

Како гледате на све ово данас – стадион, клуб, људе?

– Много ми је драго кад видим како све ово изгледа. У последњих годину дана доста је
урађено, а последње велико реновирање било је 2007. године. Обишао сам многе стадионе у земљи и слободно могу да кажем да смо међу најбољима у топ 4. Локација, столице, ложе, новинарска ложа… Ако се само сетите каква је некад била — ужас.

Жао ми је само што све ово нисмо имали против Морнара, сигуран сам да бисмо их прошли и играли групну фазу овде. Једино што ми смета јесте што трибине нису ближе терену — амбијент би био много бољи. Да ме неко не схвати погрешно, ја атлетику волим, наш атлетски клуб је клуб са традицијом, постоји дуго — али атлетски клуб треба да добије свој стадион и халу.

Колико сте укупно година провели овде и шта се све променило у одржавању терена?

– Прву утакмицу Радничког гледао сам против Црвене звезде 1972. године. Сећам се и састава! Нажалост, изгубили смо 0:3. У одржавању сам од 1986. до 2018. без прекида. После тога сам био две године на бироу, али сам и тада повремено долазио да помогнем и саветујем — син ми је наставио да ради овде.

Што се тиче одржавања, променило се можда 10%. Ми смо једини клуб у највишем рангу који има 100% природну траву. Многи када први пут дођу не верују, мисле да је хибрид. Немамо неке велике услове, али терен је увек у савршеном стању. Наравно, увек може боље — али за то је потребно више улагања. ФСС је, колико знам, опремио осам клубова новом механизацијом, али то су све хибридни или вештачки терени. Наш је једини са природном травом, сејаном у јуну 2007. године — и та трава је и данас ту. Импровизовао сам и свој систем за механичко поливање поред терена. Највећи проблем је вода. Раније смо имали доток из Шумаричког језера, али је пре 6–7 година пукла цев — кажу, слегла брана. Сада користимо градску воду, али по мени је она
техничка, из језера, много боља за траву. Кад би се то решило, све би било лакше.

Порука за навијаче?

– Да буду јединствени, да навијају фер и спортски. У последње време се то доста поправило, има мање инцидената на стадиону. Времена су се променила.

И, наравно – да долазе у што већем броју на „Чика Дачу“.