Жељко Милошевић – Нико као Жељко капитен!
Жељко Милошевић, рођен у Сремској Митровици 1976. године, искусни штопер који је оставио дубок траг у српском фудбалу. Носио је дрес више клубова, а навијачима Радничког остао је посебно упамћен по борбености и лидерству током периода од 2009. до 2012. године. Као један од носилаца игре тог тима, постао је фигура поштовања и пример младима, а данас са њим разговарамо о каријери, искуствима и сећањима која је оставио у Крагујевцу.
Шта највише памтиш из периода када си играо за Раднички?
– За Раднички сам играо од августа 2009. па до децембра 2012., или од моје 34. па до 37. године, што значи на самом крају моје играчке каријере. Сећања су ми, ја то тако посматрам, још увек „свежа“ па веома добро памтим комплетан тај период, сигурно и због тога што ми је било прелепо, а и за клуб прилично успешно. Памтим лето 2009. кад сам дошао, упознавање са младим саиграчима, „Лестино“ пролеће 2010. када смо добили битку са Шабачком Мачвом и прославили са навијачима повратак у Прву лигу Србије. Сезона 2010/2011 је сигурно „наjслађа“ у мојој каријери и памтићу је заувек, крунисана повратком у Суперлигу. Та борба са Новим Пазаром могла би се истаћи као нешто чега се најрадије сећам из „мог“ времена у Радничком. Јесен 2011. у Суперлиги такође је за незаборав, првих 13 кола без пораза и пласман у Топ 4 на крају полусезоне са скором 7-7-1 је нешто што ћу сигурно запамтити. А за жаљење ће остати једино то што нисам много раније дошао у Крагујевац.
Ко ти је био омиљени саиграч и зашто?
– Ух, јако тешко питање, не бих могао никога посебно да издвојим, великој већини саиграча сам могао бити „ћале“ (или Матори како ме је Чане звао), а сва деца се подједнако воле. Ако бих морао некога да издвојим нека то буде Јокса из моје прве сезоне, јер је мој „вршњак“, и комплетна екипа из сезоне 2010/2011.
Каква је атмосфера била у клубу током тих година?
– Атмосфера у свлачионици је тих година била кључни фактор наших успеха. Успели смо негде у пролеће 2010. да пронађемо ту жицу, хемију у свлачионици за коју ће многи играчи рећи да је најважнија ствар за успех једног колектива. Певали смо након победа, најпре заједно са Ђаволима на југу, па се песма и „лудило“ настављало и у свлачионици, а знао је и Спале увече да изађе у град са млађим саиграчима и тако се учврстио један предиван амбијент који нас је гурао напред.
Који тренутак ти је остао најдубље урезан у сећању док си носио дрес Радничког?
– И ово је тешко питање, баш је много тренутака било за памћење. Али ајде да издвојим један разговор са навијачима, са Ђаволима, у Лајковцу почетком априла 2010. године. Након убедљивог пораза осетио сам потребу и одговорност да одем на трибину и обавим разговор са људима који искрено обожавају свој клуб. Није то био нимало лак тренутак за све нас, након јако болног пораза, али сви који су присуствовали том разговору мислим да се слажу да је био један од преломних
момената те сезоне. Након те утакмице везали смо 8–9 победа и све је кренуло у жељеном смеру.
Како би описао однос са навијачима, с обзиром на то да те и данас неретко можемо видети у копу са Црвеним Ђаволима?
– Мој однос са навијачима Радничког је нешто на шта ћу бити поносан целог живота. Мислим да је заснован на искрености. Имао сам ту срећу да је тих сезона Раднички бележио веома добре резултате, усрећили смо огромну армију навијача Радничког, и сви смо, па и ја, осећали ту љубав коју нам пружају. Верујте да смо се радовали победама јер смо једва чекали да одемо до копа и тамо десетак минута певамо са Ђаволима.
Постоји ли ривал или тим против ког ниси волео да играш, и због чега?
– Не, нисам гледао ни на једног противника на тај начин. Увек је било инспиративно играти против Звезде или Партизана, али је на жалост увек био страх колико ће им се судије „шлихтати“, па једино то може да се подведе под то да против неког нисам волео да играм.
Који нападач ти је задавао највише проблема у одбрани?
– На ово питање сам често одговарао, и наводио Срђана Баљка из неке 2001. године, баш ми је био незгодан за чување, али већ следеће сезоне ми је постао саиграч па су и ти проблеми решени.
Из периода када сам био играч Радничког, не бих могао никог да издвојим, ајде можда Попај Стојановић из Јагодине.
Који тренер је оставио највећи траг у твом развоју и зашто?
– На мој развој као играча вероватно је највећи утицај оставио тренер у млађим категоријама мог матичног ФК Срем Сремска Митровица Миодраг Васић, он ме је тренирао од моје 12. године па до уласка у сениоре. Из периода када сам био играч Радничког, са Владом Чапљићем сам имао сјајну
комуникацију.
Како видиш данашњи Раднички у односу на период када си играо?
– Данашњи Раднички је много напредовао у односу на тај период, модернији је, прате се европски трендови пошто је и Раднички дошао на европски ниво. Стручни штаб је значајно бројнији, услови за тренинг су квалитетнији, играчки кадар је много скупљи, имамо велики број иностраних играча док 2011–2013 смо били у потпуности домаћи. Али то је потпуно нормално, и неизмерно сам срећан што је Раднички у претходне две сезоне излазио на европску сцену. Сигурно да је сад најбитније да очувамо тај континуитет добрих игара и резултата, па не мора се сваке године баш играти Европа, мада би било феноменално, али пласман у првих осам екипа бих волео да буде „обавезан“ увек. А можда и омладинска школа да сваке 3–4 године избаци понеког Тучка…
Постоји ли утакмица или победа која је за тебе имала посебну тежину?
– Две бих утакмице издвојио као посебне, мада смо обе одиграли нерешено, али тај бод
је имао тежину. Нови Пазар – Раднички 0:0, освојен бод пред крцатим стадионом у Новом Пазару,
запечаћен пласман у Суперлигу, и песма са Ђаволима на крају утакмице. Црвена звезда – Раднички 1:1, Пеђа даје гол у 92. минуту и ерупција одушевљења у и испред кавеза на Маракани.
Која би била твоја порука за навијаче Радничког и млађе играче који те данас гледају као узор?
– Навијачима Радничког бих поручио да остану овакви какви јесу, много другачији од неких других, јединствени, своји… Много сам их заволео баш из разлога што су посебни, поштују друге али не дају на себе и своје. Крагујевац МOРA да навија за Раднички. А млађи играчи, подразумева се, морају да раде и да буду упорни и да слушају и поштују тренере и старије саиграче, али и да уче из примера Филипа Костића — не мора се путовати за Београд да би постао успешан играч, чак напротив, из омладинске школе Радничког може се отиснути и до Бундеслиге и Серије А.
