Бујица емоција на Дудићевом опроштају: Мислио сам да сам ових дана све исплакао…

Дошао је и тај дан. Дан за који смо сви знали да ће једном доћи, иако смо упорно одбијали да поверујемо у то. Творац европског Радничког и најуспешнији, а сасвим сигурно и највољенији тренер у историји клуба са „Чика Даче“, Феђа Дудић, данас је званично окончао своју двогодишњу мисију на клупи Црвених.

Дудићева неопозива оставка поднета непосредно након пораза од Ки Клаксвика и елиминације на старту квалификација за Лигу конференције означила је крај једне непоновљиве ере, ере која ће заувек остати уписана златним словима у историји поноса Шумадије. Истина је да су многи навијачи Радничког до последњег тренутка веровали да ће се харизматични Сарајлија предомислити и да ће наставити своју тренерску мисију у престоници Шумадије, али је Феђа остао истрајан у својој одлуци. Његова оставка представља моралан чин једног достојанственог човека, који не бежи од одговорности и не забија главу у песак у најтежим тренуцима. Могао је Дудић да се након несрећног пораза на Фарским Острвима послужи већ уобичајеним флоскулама наших тренера и вади се на незгодан терен, неповољне временске услове или лош здравствени билтен, али то није у бити његовог карактера.

Имао је Дудић огромну жељу да са Црвенима ове године направи искорак у Европи и искупи се за несрећну елиминацију од Морнара прошле сезоне. Уосталом, то му је био, како је и сам признао, највећи мотив за останак на „Чика Дачи“. Нажалост, у тој мисији није успео. Због тога је одлучио да дигне сидро и тренерско кормило уступи неком другом свом колеги, који ће имати незахвалан задатак да ускочи и Дудићеве ципеле и задовољи високе стандарде које је босански стручњак поставио током свог двогодишњег мандата на клупи Црвених.

Тешка срца, са кнедлом у грлу и сузама у очима сада већ бивши стратег крагујевачког суперлигаша данас се појавио на стадиону „Чика Дача“ на својој опроштајној конференцији за медије у пратњи генералног директора Игора Конатара, спортског директора Славка Перовића и генералног секретара Ивана Павловића, који је дрхтавим гласом подсетио присутне на најзначајнија Феђина резултатска достигнућа од доласка на клупу Црвених.

Сам Феђа био је видно дирнут читавом атмосфером, а посебно су га гануле речи спортског директора Славка Перовића, који је истакао да ће дух Феђе Дудића још дуго остати да лебди изнад стадиона „Чика Дача“.

– Ово је јако емотиван тренутак, а чим је овако емотивно, значи да смо направили нешто велико. Када неке ствари трају овако дуго и добро, значи да су биле праве, искрене, на крају емотивне као сада. Историју нико не може да брише, а Феђа је исписао историју као нико у преко 100 година, колико овај клуб постоји. Дух Феђе Дудића ће овде бити присутан још много година, а сви се надамо да ово није збогом, него довиђења. Видимо се у неком наредном периоду, до неких нових победа, успеха, можда поново на истом месту – изјавио је Перовић, док је Дудић брисао сузе са лица.

– Мислио сам да сам ових дана све исплакао, али не могу… – застала је реч у грлу харизматичног Сарајлије, који је после краће паузе смогао снаге да настави своје излагање:

– Сви сте ви овде део моје породице. Мислим да је ово преседан у свету фудбала да се држи прес-конференција у тренутку када тренер одлази. Не знам да ли је икада у свету један тренер испраћен на овакав начин. То је још само један доказ колико је овај клуб порастао и колико сви ми овде дишемо као један. Ово је клуб какав се само пожелети може. Нема боље средине за рад. Што се мене тиче, ја од данас постајем највећи навијач Радничког. Наравно, увек ћу бити ту да помогнем неком својом сугестијом или саветом. Моја жеља је да Раднички остане на овом нивоу, један цењен и организован клуб, као што је то био и до сада – поручио је Дудић.

Феђин тренерски аманет на клупи Радничког заиста је импресиван и тешко да ће га иједан будући тренер Црвених надмашити у догледно време. Од екипе која се борила за опстанак направио је једну победничку машинерију која је две сезоне заредом успевала да избори пласман у Европу, што се доскора чинило као недостижан сан. Притом, Раднички је под Дудићевом командом играо вероватно најлепши и најатрактивнији фудбал у Моцарт Бет Суперлиги, што уосталом потврђују и речи Феђиних колега, који су често истицали како би волели да њихове екипе играју на такав начин.

Добрим играма и резултатима Феђа и његови ученици успели су и да врате публику на „Чика Дачу“. Пре Феђиног доласка на клупу утакмице Радничког пратило је око хиљаду људи, а данас Црвени на свакој утакмици на „Чика Дачи“ имају подршку од око шест, седам, па и више хиљада навијача. Утисак је да је Феђа упалио фитиљ који је фудбалски запалио престоницу Шумадије. Крагујевац поново дише за Раднички. Довољно је само присетити се слика са утакмица против Новог Пазара и Војводине у прошлогодишњем издању Купа Србије, као и са недавне европске премијере Црвених на „Чика Дачи“, која се у граду на Лепеници чекала деценијама уназад.

А када смо већ код навијача, управо су они препознали ту Феђину чисту емоцију и искреност у раду, максималну посвећеност тренерском позиву и оданост клубу, коју је најбоље показао на врхунцу славе. Многе његове колеге би у тим тренуцима гледале да уновче успех, али је Феђа одлучио да послуша срце и остане у Крагујевцу. Једноставно, није могао да изневери све оне људе који су му на свакој утакмици клицали име и здушно поручивали: „Феђа остани!“. И то је још једна потврда његове људске величине и карактера због којег је прирастао за срце навијачима. Ни на свом опроштају Феђа није пропустио прилику да их помене и још једном им се захвали за сву пружену подршку током његовог двогодишњег мандата на клупи Црвених.

– Велико хвала свим навијачима. Често се сетим оне утакмице у Ивањици када смо добили Јавор са 3:0 и када су ми Црвени ђаволи први пут скандирали име. Тај наш однос задржао се до данас. Због тога сам и синоћ у својој опроштајној поруци на друштвеним мрежама написао да ово не значи збогом, већ довиђења – нагласио је Дудић.

Није Дудићу дуго требало да својом искреношћу, урођеном ерудицијом и резултатским достигнућима купи симпатије Крагујевчана. Са друге стране, он је у престоници Шумадије пронашао свој други дом и град који га је одушевио својом срдачношћу и отвореношћу према људима са стране.

– Толико ми је легао овај град да смо чак у једном тренутку размишљали да пребацимо децу да овде иду у школу, да се дуже задржимо овде. Постали смо симбол поштовања различитости у овом данашњем проклетом времену – закључио је Дудић своју прилично емотивну завршну конференцију за медије на „Чика Дачи“.

Још једна заједничка фотографија на центру „Чика Даче“, последњи поздрав дојучерашњих сарадника, договор о кафици на Башчаршији и звук мотора Феђиног аутомобила. Феђа Дудић и његови најближи сарадници Аднан Јахић и Јасмин Трновац кренули су пут Сарајева. Иза себе су оставили огромну празнину у души сваког искреног навијача Радничког коју тешко да ће било ко успети да испуни у скорије време.