Ненад Котлајић – Приче иза објектива

У данашњој причи представљамо Ненада Котлајића — самоуког клупског фотографа који већ више од деценије бележи сваки важан тренутак нашег клуба. Рођен 23. фебруара 1977. године, по струци трговински техничар, Ненад је човек широких вештина: од техничког познавања система слабе струје и електроинсталација, па све до веб-дизајна. Од 2010. године својим објективом гради визуелну историју клуба, претварајући страст према спорту и фотографији у препознатљив печат који сви радо препознајемо.

Сећаш ли се свог првог дана када си узео фотоапарат и кренуо да фотографишеш Раднички? Како је то изгледало?

– Сећам се, наравно. У јуну 2010. покренуо сам портал kgsport.info и кренуо по граду да фоткам све могуће спортске догађаје, само да бих имао свеже фотке уз вести. У почетку сам користио обичан породични дигитални апарат, а касније сам прешао на Никонову опрему. Тада је за Раднички фоткао Жиле Ђорђевић, а ја сам снимао за свој портал. Недуго затим моје фотографије је тадашња екипа клупског сајта почела да користи.

За 15 година пратио си клуб кроз успоне и падове — који ти је период најдражи и зашто?

– Свака сезона је на свој начин посебна. Али, најдражи ми је период када смо први пут у стогодишњој историји изборили Европу — до тада потпуно неостварен сан. Одмах иза тога је и сезона 2010/11, када смо се вратили у елитни ранг такмичења после неколико година таворења по нижим лигама.

Сликао си на многим стадионима широм земље — да ли си имао неку необичну, занимљиву или не баш пријатну ситуацију на гостовањима Радничког?

– Скоро свака гостовања имају своју причу. Пар пута ми се десило да се мало посвађам са делегатом око зоне за фотографе. Разумем ја њих, они мене, али шта да радим — да би слика испала добро, мораш да ухватиш праву позицију на терену. То је увек мало тактика, мало дипломатија. Међутим, неки од њих су ми сада пријатељи.

Да ли постоји нека фотографија Радничког на коју си посебно поносан и шта је прича иза ње?

– Волим динамичне фотографије, посебно дуеле — а кад их на утакмици нема, готово као да нисам ни био тамо. Последњих неколико година таквих утакмица нашег клуба није било.

– Тешко да се одлучим, али бих издвојио две. Фотографију са краја претпрошле сезоне, када смо изборили Европу, на којој су сви играчи, стручни штаб и Управа. Другу фотографију коју бих издвојио је она на којој се налази Немања Томић, тадашњи капитен, у тренутку када је постигао гол из слободног ударца (против ИМТ-а) и дотрчао до своја два сина да прослави погодак (сезона 2020-21).

Прошао си кроз разне свлачионице, стадионе и атмосфере — шта ти је највећа чар рада са једним клубом толико дуго?

– Љубав и само љубав, апсолутно, према клубу и фудбалу као спорту. Али то ништа није случајно јер читава моја фамилија воли и волела је фудбал. Својевремено је, крајем 80-тих мој брат од стрица Мирчета играо успешно за нишки Раднички и њихову тада најуспешнију генерацију. Остала браћа од стричева су се такође бавила фудбалом, али у нижим ранговима такмичења, док је један био фудбалски судија у бившој Југославији.

Који играч те је највише инспирисао кроз године, било по карактеру, игри или односу према клубу?

– Највише сам волео да фотографишем Дарка Спалевића. Човек који је у релативно позним годинама дошао у наш клуб, а на терену је био невероватно енергичан. Њега ми је било најтеже фотографисати, а сигурно је и одбрани противника било тешко да га чува. После толико година, ја нисам видео сличног нападача као што је он.

Који тренер ти је оставио најјачи утисак и зашто?

– Феђа Дудић — без размишљања. Не само што је наш најуспешнији тренер, већ и човек који ради срцем и сто посто је посвећен ономе што ради. Лако преноси своју позитивну енергију на људе око себе. Поред стручности у свом послу којим се бави поседује и велике људске квалитете.

Да ли постоји неки тренутак иза сцене, који јавност није видела, а који ти је остао у сећању као нешто посебно?

– Можда у Новом Саду после утакмице са Војводином у децембру прошле године, када је пред конференцију после утакмице Лалатовић напао нашег тренера Дудића. Нашао сам се ту па сам морао да реагујем и држим Лалатовића за руку. Јавност се добро упознала са овим догађајем.

Колико се променио твој стил фотографисања од првих дана до данас, и шта је највећа лекција коју си научио?

– Све је то у великој мери зависило од опреме. Са бољом опремом све иде лакше, боље и лепше. Нисам школован фотограф, али сам годинама учио и упијао савете од својих колега, Зорана Петровића и Млађе Ивановића. Човек се учи док је жив.

Шта ти значи Раднички данас — после свих километара, снимања, победа, пораза и људи које си упознао?

– За све време које сам провео у спорту упознао сам много људи и стекао пријатеље за цео живот. Реч је о фудбалерима, судијама и осталим спортским радницима. Раднички је мој клуб, део моје породице, и моје срце ће заувек куцати за Црвене са Чика Даче.

– У Новој години пожелео бих свим навијачима и љубитељима нашег клуба пуно здравља и да се радујемо новим победама и успесима нашег гиганта.