Црвени качкети

Када оживљавамо успомене на светлу традицију Радничког, не можемо а да не поменемо фамозне црвене качкете, који су чинили незаобилазан део навијачког фолклора нашег клуба малтене од његовог оснивања.

Црвена боја као симбол радничког покрета

Симболика црвене боје у социјалистичким и радничким покретима укорењена је још у периоду Француске револуције (1789-1799), када су се по први пут на улицама Париза могле видети црвене заставе под којима су се окупљали јакобинци и припадници разних левичарских фракција.

Убрзо је црвена застава прихваћена као симбол побуне радничке класе широм Европе, нарочито након таласа револуција 1848. и 1849. године, да би по оснивању Париске комуне 1871. године званично усвојена као симбол комунистичког покрета.

Када је 1917. године у Русији избила Октобарска револуција, следбеници бољшевизма борили су се под заставом црвене боје, која је пар година касније постала званична застава Савеза Совјетских Социјалистичких Република (СССР).

Занимљиво је напоменути да се црвена боја као политички симбол, у Србији први пут јавља за време радничких демонстрација 27. фебруара 1876. године, и то управо у Крагујевцу. Овим демонстрацијама претходило је неуспело поништавање локалних избора на коме су присталице Светозара Марковића освојиле већину гласова.

Након што је победа радничко-социјалистичког покрета потврђена и на поновљеним изборима, радници “Тополивнице” окупили су се у великом броју и кренули у слављеничку шетњу улицама Крагујевца, носећи огромне црвене заставе са натписом “Самоуправа” и узвикујући паролу: “Живела република!”. Овај догађај је разбеснео кнеза Милана Обреновића, који је одмах послао војску, па су ове демонстрације на крају угушене у крви. Ипак, овај догађај, који је управо због великих црвених застава назван “Црвено барјаче”, остао је дубоко урезан у колективном сећању Крагујевчана и само је додатно ојачао дух побуне међу припадницима радничке класе.

Људи са црвеним качкетима

Црвене качкете прво су почели да носе фудбалери Радничког, по узору на црвене шалове фудбалера Југославије, а убрзо су их прихватили и њихови симпатизери, па су тако крагујевачки кројачи имали пуне руке посла, јер је потражња за овим навијачким реквизитом била енормна.

Ускоро су трибине игралишта Радничког биле преплављене људима који су носили црвене качкете, тискајући се међусобно, вођени жељом да пруже подршку свом вољеном тиму.

Управо због тих црвених качкета, навијачи Радничког почели су да буду препознатљиви и у другим градовима тадашње државе. Гостовање крагујевачког клуба београдском БАСК-у остало је упамћено по присуству великог броја људи са црвеним качкетима, који су “запуцали” пут престонице да подрже свој клуб. Овај специфични навијачки декор није промакао ни тадашњој дневној штампи, која jе са нескривеним симпатијама писала о присталицама крагујевачког клуба.

Ипак, нису сви гледали благонаклоно на овај навијачки реквизит. Тадашња власт, којој је Раднички задавао велике главобоље због снажног утицаја на широке народне масе, подозриво је гледала на црвене качкете, видевши у њима политички симбол.

Као вид политичког притиска, управа Војно-техничког завода наредила је да се изврши претрес ормара свих радника и да се сви пронађени црвени качкети одмах конфискују. Такође, радницима и службеницима Завода забрањено је ношење ових качкета, и то под претњом отпуштања са посла.

После ове наредбе, црвени качкети више се нису могли видети у кругу Завода, али су их многи симпатизери Радничког и даље поносно носили на улици. Била је то нека врста отпора репресији политичког режима и знак привржености радничком покрету.