Зоран Петровић – Између терена и трибина

Зоран Петровић, по занимању правник, а по призвању фоторепортер, рођен је 1958. године у Земуну. Од своје шесте године живи у Крагујевцу, граду са којим је трајно везао и свој живот и професионални пут, иако му је порекло из Шумадије, недалеко одавде. Фотографијом се аматерски бави од 1977. године, док она 1996. постаје његова професија. Током вишедеценијске каријере сарађивао је са бројним дневним и недељним новинама, новинском агенцијом „Бета“, излагао самостално у земљи и иностранству и освојио значајна признања. Данас, као пензионер, остаје један од најпоузданијих визуелних сведока времена, града и људи које је бележио својим објективом.

Реците нам нешто о себи – како почиње ваша прича у фото-новинарству и како је све кренуло давне 1996. године?

– Крајем 1996. године до мене је дошла вест да крагујевачки недељник „Светлост“ тражи фоторепортера. Прилично бојажљиво сам се јавио мом колеги и пријатељу Небојши Раусу, који је намеравао да то место напусти, упитао га да ли може да ми да препоруку и помогне око ангажовања. Све што сам до тада, као дугогодишњи фотоаматер, знао о фотографији, није ми било много од користи. Морао сам да почнем буквално од нуле. А то није било нимало лако у годинама које сам ја тада имао, јер су многе моје колеге до своје четрдесете већ имале остварене каријере. Требало је достићи тај ниво, а ја сам био довољно амбициозан да то у краћем року и урадим.

Ко вас је први инспирисао да узмете фотоапарат у руке и кренете баш овим путем?

– Пресудан је био тај дуги аматерски стаж, којим нисам био превише задовољан. Нисам тада имао неки конкретан узор, само жељу да радим такав посао, за који сам веровао да ће ми донети много активности, нових познанстава и животних искустава. Нисам се преварио.

Пратили сте Раднички на разним стадионима, теренима и догађајима – како је изгледао тај живот фотографа који је увек „тамо где је прича“?

– Као новинском фотографу, тек један од многих задатака и обавеза било је фотографисање спортских догађаја. Тако сам се по први пут у животу нашао на Чика Дачи, не на трибинама, него на терену иза гола у својству фоторепортера. Не могу да кажем да нисам био импресиониран. Одлазио сам на утакмице, без осећаја да само одрађујем посао, мени је то било истинско задовољство и уживао сам у атмосфери која је тамо постојала, а коју су стварали Ђаволи својим навијањем, транспарентима и неретко бакљадама. Неки од њих, говорим о „старој гарди“, постали су моји добри пријатељи и са њима се данас радо видим и попричам о тим временима, утакмицама у Чачку, Смедереву, Београду…

– Можда данас изгледа невероватно, али мој највећи проблем у то време, док се радило на филму (јер сам ја човек из „аналогног“ доба), био је недостатак материјала, то јест филмова. Да ли неко сада може да замисли да сам на један такав догађај одлазио са свега 36 снимака, евентуално још један филм у резерви?

Сећате ли се свог првог озбиљнијег ангажмана као фото-репортера и тренутка када сте схватили да је ово посао којим желите да се бавите заувек?

– Да, био је то мој први озбиљан задатак који сам добио од уредника. Не сећам се тачно датума, али знам да је Крагујевац тог дана био на ногама, тадашња опозиција је заказала митинг код Крста, на коме се окупио огроман број људи. Испред општине, власт је окупила своје присталице на контрамитингу. Између ове две групе људи, на свега неколико стотина метара, био је јак кордон полиције. Фотографисао сам и једне и друге, урадио фотографије, однео уреднику, одабравши две које су мени биле упечатљиве и могле су да стоје једна поред друге. Ништа ми није рекао, само је ставио те две фотографије на сто и рекао: то је то! Била је то моја прва насловна страна, коју негде чувам у гомили других успомена.

Који моменти у историји ФК Раднички су на вас оставили најјачи утисак кроз објектив и зашто баш ти?

– У природи нас је да се сећамо само лепих догађаја, а заборављамо оне ружне. Историја ФК Радничког је дуга, богата, а клуб је имао своје успоне и падове, што је сасвим нормално за тако дуго време трајања. Постоје људи који су се бавили хроником, писали историју клуба и прецизно евидентирали резултате. Ја сам се само бавио фотографијом. Најрадије се сећам тог мајског дана 1998. године, када се Раднички борио у баражу против Чукаричког. Није то било финале Купа шампиона, али за Раднички, навијаче и цео Крагујевац, био је то посебан дан. Пун стадион и велика очекивања. Утакмице се уопште не сећам, осим оног гола Коромана на крају, када су хиљаде навијача улетеле на терен.

– Била је то атмосфера за памћење, незамислива гужва и недозвољена за данашње прилике, али све је протекло без иједне немиле сцене. Био је то један од оних дана у животу фоторепортера за који важи правило: бити у право време на правом месту. Тог дана сам био у право време на правом месту.

Освојили сте награду публике на конкурсу најбоље новинске фотографије управо на утакмици Раднички 1923 – Војводина. Како је настала чувена фотографија навијача у црвеним димовима?

– Фотографија је настала 4. марта 2012. године, дакле, у време када је наступила „дигитална ера“ у нашем послу и када се на догађај одлазило без страха да неће бити довољно снимака на располагању. Бакљада Ђавола била је врло импресивна, а имао сам срећу да се налазим на јужној страни и одреагујем у правом тренутку. Занимљиво је то да су све одабране фотографије на конкурсу Новинске агенције „Бета“ биле јавно изложене на Фејсбуку и публика је могла да гласа за свог фаворита. Бакљада Ђавола је више него убедљиво имала највећи број гласова, и поред тога што су у конкуренцији биле заиста изузетне фотографије колега из целе земље.

Познато је да не снимате само дешавања на терену, већ и људе на трибинама и атмосферу око меча. Шта вас највише привлачи у тим „причама ван терена“?

– Да, мишљења сам да један спортски догађај није само оно што се дешава на терену. Сваки гледалац или навијач део је догађаја, а некад је део догађаја и оно што се дешава непосредно пре или после самог спортског сусрета. Навијачке кореографије, расположење, добро или лоше, одлична су прилика за креативног фоторепортера да свој фотографски извештај с догађаја покаже са свих страна. Често сам у публици виђао своје пријатеље и волео сам да их касније обрадујем неком фотографијом.

– Поред Ђавола, на кошаркашким утакмицама имао сам пријатеље међу Хуковцима и Кабастима, од њих сам добијао мајице са навијачким симболима групе, па ми је то био не само леп сувенир, него и симболично признање за дотадашњи рад.

Кроз све ове године упознали сте многе тренере, играче и спортске раднике. Ко је на вас оставио најјачи утисак и због чега?

– Тешко би било набрајати све тренере и спортисте које сам сретао, којима сам се дивио и поштовао њихова достигнућа. Нисам са њима путовао ни дружио се у слободно време, тако да нисам ни имао прилике да их боље упознам, осим на самом терену. То не значи да нисам имао своје спортске „фаворите“, међу фудбалерима то су били Гођевац, Бала Стевановић и Нешко Миловановић, од одбојкаша бих издвојио Чедића, а међу нашим скакачима то је Марко Павловић и тријатлонац Тракић. Ако бих некога издвојио по скромности, онда је то наш чувени пливач Милорад Чавић.

А шта је са колегама фотографима? Да ли је неко од њих посебно утицао на ваш стил, рад или професионални приступ?

– Наш посао је специфичан по томе да смо сви индивидуалци, али када треба и када се мора, можемо да будемо и врло солидарни. У самом почетку мог рада, могао сам да се ослоним и угледам на Небојшу Рауса у сваком смислу, а оно што је било најтеже, а што се гради годинама, јесте створити сопствени начин рада како би он био препознат од љубитеља фотографије и читалаца новина. Спортска фотографија је током деценија уназад доживела велике трансформације.

– Погледајте фотографије у новинама од пре 50–60 година, видећете да су тадашњи мајстори спортске фотографије радили потпуно другачије него што се то ради данас. То је условљено пре свега техником која им је била на располагању. Није било моћних телеобјектива и довољно осетљивих филмова за рад под лошим светлосним условима. Данас се то решава притиском на једно дугме дигиталца. О броју расположивих снимака да не говорим.

– Да поменем још неке изузетне мајсторе репортерске фотографије на чијим фотографијама учим и данас, то су Милош Цвеле Цветковић из Ужица, Андреј Исаковић из Београда и наш Микица Петровић из Крагујевца.

Последњих година све је више младих на утакмицама Радничког. Да ли вас радује тај нови талас омладине на трибинама?

– Лепо је видети младе нараштаје, срећан сам да су мој унук и унука ове јесени први пут били на западној трибини на једној утакмици Радничког. Децу треба васпитавати на прави начин, учити их да воле свој град и навијају за клуб из свог града, а да поштују и никад не потцене противника.

Да ли можете да поделите са нама вашу омиљену фотографију која је везана за ФК Раднички – и због чега вам је баш та најдража?

– Могу слободно да кажем да су ми веома драге фотографије настале на већ поменутој мајсторици 1998. године, јер сам се нашао у таквој ситуацији коју никада касније нисам доживео на тај начин. Ниједну не бих посебно издвојио, јер свака на свој начин показује посебност тренутка, јер се тако нешто никада више неће поновити.