Нешко Миловановић – Када клуб постане породица

Нешко Миловановић, некадашњи играч и тренер ФК Раднички из Крагујевца, рођен је децембра 1974. године у Трбушанима у околини Чачка. Као играч и тренер оставио је дубок траг у клубу, а међу навијачима је остао упамћен као симбол борбе, емоције и безусловне љубави према црвеном дресу. У овом искреном разговору говори о својим почецима, Црвеним Ђаволима, великим победама и вечној вези са Радничким.

Како се сећаш својих првих дана у Радничком и шта ти је тај клуб значио док си још био играч?

– Пре свега, велики поздрав свим љубитељима ФК Раднички и најватренијим присталицама мојим (могу слободно да их назовем мојим) Црвеним Ђаволима. Никада тај моменат нећу заборавити. Та година, Горанов и мој долазак у Раднички, памтим као једну остварену жељу као професионални фудбалер.

– Никада нећу заборавити тај дан. Долазак на стадион са заставом 128, улазак на стадион, долазак у свлачионицу, први тренинг на главном терену ЧИКА ДАЧА. Ја долазим као појачање, али се нисам тако осећао. Тунел и сам осећај, излазак на терен, поглед ка трибинама и уздах који је и сада у мени – нешто што… Не знам како да вам објасним осим овако: „Да волим Раднички више него оца и мајку“. То се подразумева у спортском смислу.

Навијачи те и даље памте као једног од својих миљеника. Шта је по теби створило ту посебну везу између тебе и Црвених Ђавола?

– Драго ми је да је тако и то знам и без да сте ми поставили ово питање. Та љубав између Црвених Ђавола и мене је неки лептирић у стомаку, оно када се двоје заљубе на први поглед. Ако се сетите првих седам утакмица, имали смо катастрофалне резултате, али баш то мислим да је тај моменат, тих седам утакмица, створило тај лептирић у стомаку између Ђавола и мене. Ја сам то препознао још на првој утакмици, да су ме заволели. А ја нисам желео да их разочарам и давао сам и више него 100 посто за клуб, за град, за дрес, за капитенску траку, за грб, за Ђаволе и, на крају, за мене.

– Љубав коју су они давали нама као играчима и после пораза – то је за причу. Ми, играчи, смо се дружили са њима. Ми смо живели као једна породица. Ма, ми смо били као браћа. Ја када сам се женио, на мојој свадби су били Црвени Ђаволи и не мислим само на њих, него на сваког Ђавола тих година, а и ових година. Они су моја браћа и они то знају. Раднички без њих није Раднички.

Чувена је твоја изјава да „више волиш Раднички него мајку и оца“. Како данас гледаш на те речи и шта си тада осећао?

– На те речи гледам исто као тада када сам их изустио. То треба да се осети. А то сам рекао зато што је кружила прича по граду, пред бараж утакмицу против Чукаричког, да сам продат Сартиду, што је ноторна лаж од стране неких који су хтели да напакосте клубу, Ђаволима и мени, али им није успело јер најближи људи око мене и сами Ђаволи знају да то није истина, јер они су били на сваком нашем тренингу и нисмо се раздвајали, што се каже, 24 сата. Али обичан народ није знао да је тако.

– Било је много звиждука током утакмице када сам био у поседу лопте. Никада нећу заборавити моменат када излазимо на друго полувреме и у тунелу ми прилази легенда крагујевачког фудбала, господин Маке Пауновски. Грли ме и каже ми овако: „Излазимо на терен загрљени, ти и ја, и нико ти не може ништа. Ја знам колико ти волиш и поштујеш овај клуб. Колико си дао за њега и шта осећаш према Радничком. Иди и уживај у фудбалу.“

– Заплакао сам се тада. Погледао ме је, намигнуо ми, пољубио ме је по глави. Тада сам осетио колико значим клубу, људима који су водили клуб, граду и Ђаволима. После тога све остало је историја.

Која ти је утакмица или моменат из играчког периода у Радничком остао најдража успомена?

– Не бих издвајао ниједну утакмицу, јер свака одиграна утакмица ми је доносила увек нешто лепо, да ли пораз или победа… али тај осећај када носиш тај дрес, то је нешто непроцењиво. А нешто што ћу увек памтити је утакмица на којој ја нисам играо, а играло се против Земуна у Земуну. Ђаволи и Таурунум су малтене 90 минута певали: „Нешко Миловановић шалала…“ То је нешто што те остварује као спортисту и хвала им на томе.

Преузео си тим у тренуцима када клуб практично није имао право на грешку, када је била јако тешка ситуација. Како је изгледало носити се са тим теретом?

– Преузео сам тим када смо већ малтене испали из лиге, имали смо само четири бода. Али и дан-данас мислим да бисмо остали у лиги јер смо по приказаном то и заслужили. Али нисмо имали подршку управе клуба и људи који су водили Раднички. Нешто што и дан-данас ми неће бити јасно. Играчи нису добијали плате десет месеци, мучили смо се баш много. Али сам поносан на сваког играча и на људе који су били у клубу и на сваког који је у том моменту био подршка Фудбалском клубу.

– Што се тиче терета који сам имао, једном приликом, пре потписивања за ФК Раднички, један од мојих сарадника ми је рекао да није моменат да преузимамо клуб јер је велики терет на нама. Ја сам му рекао да ћу тај терет ја носити сам, а он и остали сарадници да се сконцентришу на рад. Носио сам терет онако како треба да се носи и то ми није тешко пало. Јер знам колики је терет овога клуба. Све ово могу да вам посведоче моји сарадници са којима сам радио тада у Радничком.

Победа над Звездом у Београду 2:1 и чињеница да сте играли у дресовима београдских црвено-белих остаје један од најупечатљивијих тренутака. Шта ти прво падне на памет када се сетиш те утакмице?

– Прво што ми пада на памет је тренутак када сам држао састанак пред утакмицу и поглед у очима мојих момака и вера у оно што причам – да немамо шта да изгубимо, осим што можемо само да будемо уписани златним словима у крагујевачки спорт и историју ФК Раднички.

– Пре самог поласка за Београд, мом првом сараднику сам рекао дословце, пре уласка у аутобус: „Столе (Стојановић Предраг), брате, ми данас добијамо Звезду на Маракани.“ Погледао ме је и рекао: „Даће Бог.“ Све остало се зна.

– Испричао бих једну истиниту анегдоту по повратку са утакмице. Свратили смо на једну бензинску пумпу да се освежимо. Када смо кренули, питао сам вођу пута да ли су сви ту и да ли можемо да кренемо. Он ми је одговорио да су сви ту и да можемо да кренемо. После неколико минута ми звони телефон и ја видим да ме зове Видовић (бивши капитен). Окрећем се и кажем: „Видовићу, што ме зовеш на телефон?“, када чујем од играча: „Шефе, Видовић није у аутобусу.“ (Од превелике еуфорије и победе над Звездом, мислим да вођа пута није ни бројао, само је рекао – сви су ту.)

– Подижем слушалицу и кажем: „Ало, Видовићу“, а он ми каже: „Шефе, ви сте мене заборавили, ја сам био у тоалету, али не брините, ту је отац од једног играча који ће да ме довезе до вас.“ Ја у шоку, не могу да верујем шта се десило и кажем возачу да заустави аутобус на ауто-путу и да сачекамо Видовића. Он стиже после неколико минута и постаје лудница у аутобусу. И то се дешава у професионалном спорту и то су неке ствари које ће се памтити до краја живота.

Да ли постоји неки играч из тог периода у Радничком на ког си посебно поносан што си га тренирао и зашто?

– Не бих ниједног издвајао јер то су све били професионалци, моја деца, који су радили оно што сам од њих захтевао и тражио. Неки су направили добре интернационалне каријере и после свих дешавања која су нас задесила. Једноставном реченицом ћу рећи да сам поносан на сваког од њих и да они буду поносни и на себе и на свој рад, и поред свих недаћа које су нас снашле. Једно велико браво.

– Али бих сигурно, као један поносит отац, издвојио свог сина Василија Вељка и његов деби са 16 година за први тим. Сваком родитељу, а пре свега мислим на себе јер сам се бавио професионално фудбалом скоро 18 година, жеља је да му син дебитује за први тим, и то у тиму у којем му је отац играо. То се догодило и мом сину који је почео да тренира у Радничком са пет година, под мојим вођством. У то време, када сам ја био тренер, дебитовало је из омладинске школе преко осам-девет фудбалера за први тим.

Поред Радничког, у ком клубу и држави ти је било најлепше да играш, с обзиром на то да си прошао Јапан, Грчку, Бугарску, Малту…?

– Поред Радничког, свуда је било лепо на свој начин, али бих издвојио ПФК Левски, са којим сам освојио две титуле првака Бугарске и један куп, затим ПФК Локомотива из Пловдива – титула првака Бугарске. ПФК Беласица из Петрича, један мали (под знацима навода) клуб са великим срцем и победа над тадашњим шампионом Бугарске ЦСКА са 2:1 и моја два гола која су их лишила првог места. Вицешампион са Шангај Шенхуом у Кини… мада је свуда било лепо, али сам издвојио ове клубове јер сам са њима остварио одличне резултате.

Чиме се тренутно бавиш и где те је фудбалски пут одвео после епизоде у Радничком?

– Радио сам у неколико суперлигашких, прволигашких и трећелигашких клубова у Србији. Радио сам у Бугарској. Био сам у AC Milan кампу два пута по 15 дана. Едукујем се и не удаљавам се далеко од фудбала. Нажалост, у последњих годину и по дана сам остао без оца и мајке и то ме је мало одвојило од терена и пореметило у животу. Тренутно сам без ангажмана. Поседујем УЕФА ПРО лиценцу за тренера.

Како гледаш на данашњи Раднички који се стабилизовао последњих година и постиже запажене резултате на домаћој сцени и игра две године заредом у Европи?

– На данашњи Раднички гледам са великом дозом респекта према људима који воде Раднички. Веома добар избор тренера и веома добар избор у спортском делу. Људи који воде клуб најбоље знају кроз шта су прошли у последњих неколико година. Лепо је гледати Раднички у Европи. Велики респект.

И за крај бих поручио свим људима који воле Раднички и, наравно, Ђаволима, да наставе да подржавају клуб.

ПАЗИ, МАЛИ, ДА ЛИ ЗНАШ…

Велики и спортски поздрав од Нешка Миловановића