Како је Млади радник променио име у Раднички
Након увођења Шестојануарске диктатуре и забране деловања политичких странака и синдиката, Млади радник се суочио са до тада невиђеним притисцима. Клуб је био под константном присмотром полиције и чекао се само један погрешан корак, па да буде и званично забрањен.
Руководство клуба је на све начине покушавало да олакша постојећу ситуацију, да би на крају, након детаљне анализе свих околности, донело одлуку о промени имена клуба. Био је то у исто време веома смео, али и промишљен и вешт потез, којим се избегла готово извесна забрана деловања клуба.
На танком леду
Суштински, радило се само о “козметичким” променама. Клуб је променио име и покојег члана управе, а задржао своје циљеве и препознатљиву црвену боју. У тренутку када је група превејаних клупских активиста, предвођена Миодрагом Влајковићем-Шљуком, приводила крају израду новог клупског правилника, из среског начелства стигло је обавештење да је оснивачки акт новог клуба под називом Крагујевачки спортски клуб Раднички – одбијен.
Ова одлука појачала је свеприсутну забринутост за судбину клуба и у тренутку када се чинило да је његово укидање неминовно, на молбу утицајних личности које је за ту прилику ангажовао Стеван Лилић, Шукин партијски друг, срески начелник Милан Антонијевић пристао је да прими клупски правилник, али је одбио да га овери. Према речима Животе Урошевића, он је децидирано захтевао да се уместо предложених оснивача, у тој улози нађу „она десеторица подвалаџија, који су у јануару јемчили да ће се клуб манути политике и само спортом бавити. Хоћу њих за гушу! Сад ми неће измигољити!“
Клупска правила коначно су оверена 7. септембра на основу својеручних потписа оснивача пред среским писаром и двојицом њихових познавалаца.
У службеној забелешци је стајало да су:
» Димитрије Илић, обућар, Миодраг Byловић, ташнер, Драгољуб Алемпијевић, херихтер, Милан Стефановић, фризер, Живота Урошевић, обућар, Миодраг Влајић, адв. приправник, Александар Несторовић, обућар. Славко Тодоровић, абаџија, Тодор Милошевић, обућар, Предраг Јовановић, адв. писар, сви овдашњи, који су власти познати преко приведних познаваоца г. Косте Јовановића, кројача и Косте Мишића, кафеџије, оба овадашња, ова правила као и своје потписе по прочитању пре у свему за своја признали и власти овд. на потврду су поднели.
Бр. 33091, 7. септембра 1929, г. Крагујевачки срески начелник, М. Антонијевић «
Ново име, исти циљеви
Крагујевачки спортски клуб Раднички уписан је у регистар Београдског лоптачког подсавеза 12. септембра 1929. године. Том приликом је у службеном листу БЛП-а “Спортиста” објављено и ово: „Променом назива започео је нови период развоја клуба, али циљ је остао исти. Играчи су регистровани само из редова радника, који се нагло подижу и постају опасан такмац Шумадији и Славији, чак и бољим клубовима. Раднички је један од најјачих и најорганизованијих радничких клубова у нашој земљи.”
Ванредна скупштина клуба одржана је 17. септембра и на њој су усвојена клупска правила, прихваћен поступак промене назива клуба и изабрана седмочлана управа, која је водила клуб до редовне годишње скупштине у јануару 1930. године.
За председника клуба изабран је кројачки радник Драгомир Недељковић, за секретара именован је металостругар Милан Адамовић, док је функција благајника и економа додељена фризеру Милану Стефановићу. У Управни одбор су кооптирани још и адвокатски приправник Миодраг Влајић – Шука и обућарски радник Драгољуб Алемпијевић, док су Живота Урошевић, такође обућарски радник, и металостругар Љубиша Лазић именовани за чланове Надзорног одбора.
Први пут је уведена и функција вође фудбалске секције, која је поверена Миодрагу Влајићу – Шуки. У ново руководство клуба нису укључени чланови КПЈ из претходне управе Младог радника, који су у том тренутку били под константним надзором полиције. Додуше, они су само привидно изгубили своје функције, будући да су и даље “из сенке” активно учествовали у раду клуба.
Последњу утакмицу пре промене имена, Млади радник је одиграо са крушевачким Обилићем у Крагујевцу. Окончана је нерешеним резултатом – 3:3.