Човек иза грба: разговор са Дејаном Петровићем – Рендалом

Дејан Петровић је рођен у Крагујевцу 1979. Где је завршио основно и средње образовање. Студирао је на Факултету примењених уметности и дипломирао графички дизајн 2005. године на Факултету примењених уметности у Београду, где је магистрирао 2010. године. Од 2005. године ради као професор у основној и средњој уметничкој школи. Бави се дизајном и калиграфијом и добитник је Ђурђевданске награде за област уметности града Крагујевца и још неколико награда везаних за уметност. Иза себе има више самосталних пројеката и преко 20 самосталних изложби.

Како је уопште дошло до тога да баш ти дизајнираш грб нашег клуба?

• Па, до сарадње је дошло — као што већина ствари код нас иде – препоруком. Мој пријатељ, другар из зграде, Новак Новаковић, чији је брат био у управи клуба, замолио ме је и питао да направим, пошто се тада радио сајт клуба, неки грб, тј. амблем, да се промени досадашњи грб који и није био баш репрезентативан, који је био стар – мислим још од пре Другог светског рата – а да се уједно избегне и петокрака која је такође била у оном грбу. Тада се, ако се добро сећам, десила нека фузија са Шумадијом, где је клуб био у тешкој финансијској кризи. Ја сам се радо одазвао и баш ми је драго да сам управо ја дизајнирао грб за мој клуб из мог града.

Колико различитих предлога си направио и да ли је твој лични фаворит на крају победио?

• Када сам се прихватио посла, знао сам да ту неће одлучивати људи из моје струке, па сам студиозно пришао задатку. Пратећи фудбал читав живот, а цртајући грбове разних европских клубова још од када сам био клинац, можда ме је то и одвело у ове воде којима се сада бавим. Углавном, идеја ми је била да прикажем Крагујевац – или Крагујевац и клуб, или само клуб – и онда је ту било доста мојих предлога. Сада, у овом тренутку, не сећам се тачно, прошло је више од 15 година, али знам да сам послао преко 15 решења. Мени су се допадала нека минималистичка решења, онако као сада што се врше редизајни неких амблема европских клубова. Генерално, мислим да је ово решење са цртежом крагуја нешто што најбоље описује ту причу – Раднички из Крагујевца. Имамо доста клубова, али ето – овај се издваја по том крагују, јединствен је.

Шта ти је била главна инспирација током израде грба?

• Па, можда не бих то назвао инспирацијом, већ жељом да направим амблем клуба који неће подсећати на период комунизма, јер фудбал се играо овде у Крагујевцу много пре тог периода. Хтео сам такође да избегнем било какве идеолошке и политичке симболе и да се вежем за сам град, за грб града и за Шумадију. Такође ме је водила жеља да пробам да направим грб који ће се по облику и форми стварно разликовати од свих амблема који фигурирају код нас. Када погледамо земљу по земљу – Шпанија, Енглеска, Немачка, Француска – сви имају неку своју естетику. Наравно, и код нас амблеми клубова често зависе од тога шта се коме свиђа; узело се и позајмљено од већ виђених амблема. Овај наш по форми подсећа на низ амблема који имају штит, али је ипак мало другачији.

Колико ти је навијачко искуство помогло да боље разумеш симболе клуба док си радио на грбу?

• Свакако је навијачко искуство помогло, мада бих то пре назвао љубављу према фудбалу. Пратећи фудбал од малена, познавао сам разне грбове и то ме је привлачило – цртао сам разне амблеме европских клубова и скупљао сам сличице свих могућих првенстава: европског, светског, лиге СФРЈ. То су амблеми клубова који су ми увек били интересантни. Колико ми је то помогло? Сигурно ми је дало јасну слику шта треба да гађам и шта треба да радим. Најискреније, сумњам да би неки дизајнер који не воли фудбал и није ишао на стадион могао да уђе 100% у ту естетику. Мислим да су се у том тренутку једноставно поклопиле неке ствари.

Шта мислиш о све чешћем тренду минималистичких логоа великих клубова, где се понекад занемарује њихова историја и традиција?

• Јако интересантно питање. Радио сам баш доста амблема неких крагујевачких клубова, школица фудбала и слично, и увек сам убеђивао клијенте да прихвате тај минимализам. Тај минимализам по мени није ништа ново – велики број немачких клубова га примењује: Борусија, Дортмунд, Менхенгладбах, Карлсруе, Шалке 04 и други. Зна се да је у Немачкој између два рата створена школа Баухаус која је поставила темеље индустријског и графичког дизајна, и свега тога што ми данас користимо. То је била револуција у уметности која је угашена доласком нациста, али поучени том естетиком Немци су формирали своје грбове на класичној једноставности. Данашњи редизајни амблема мени су и „океј“ и нису – о томе може да се води дебата. Мислим да сви ти клубови задржавају своје првобитне симбологe и да је стална тежња да се држе историје. Први пример који ми пада на памет је Јувентус – у слову „J“ са две траке задржана је симболика зебре која се налази на њиховом штиту, и то има смисла. Сви остали редизајни нису тек тако пали с неба – све је то повезано са симболиком и сувише сведеном формом од оснивања до данас. Редизајни су се дешавали у различитим периодима, али у принципу све је иста ствар. Код нас су, на пример, Звезда и Партизан мењали своје амблеме током времена – то је природан процес, освежавање естетике. Данас то више има смисла због маркетинга: треба продати дрес са новим амблемом, шал, реквизите. Ја немам ништа против тога – сматрам да је центар тих промена усмерен ка маркетингу и заради, као што се и генерално догодило са друштвом. Међутим, та драстична промена (попут Јувентусовог примера) има оправдање јер су то клубови са навијачима по читавом свету и све је препознатљиво. Мишљења сам да мањи клубови и клубови као наши, који нису глобално популарни, не би требало да раде такве промене јер би збунили публику ван наших граница. Код нас се јасно зна ко је који клуб и одакле долази, па конкретно мислим да читав Балкан није спреман за такве трансформације.

Колико дуго си ишао на утакмице Радничког и како памтиш тај период?

• Раднички сам пратио од 1993. године па све до 2001. године, када сам уписао факултет – једноставно нисам више имао времена да се бавим тим стварима и окренуо сам се свом образовању. То је био период великог општег бунта, чак мислим да су се навијачке групе формирале и из љубави према клубу и из неког револта – незадовољна омладина, млади људи незадовољни режимом и животним условима. Цео тај период обележиле су санкције и ратови, и изнедрио је један бунт око кога су се на крају многи сложили. Тада су, у том периоду, Црвени Ђаволи били састављени од навијача Звезде и Партизана, али у тој групи је преовладао локални патриотизам – када би дошли неки од наведених клубова, сви су навијали за Раднички, и то је тада било тако. У 90-им, једини клуб који је могао да донесе неку титулу назван Раднички био је БК Раднички; све остало тада није било реално. Пратили смо Раднички у трећој лиги, па у другој, а када смо дошли до прве, то је било нешто посебно. Били смо свесни да су то наши крајњи домети, за разлику од данашњег времена када су се ствари промениле и уз још неке промене Крагујевац може да буде равноправан београдским и новосадским клубовима – то је сада видљиво кроз ватерполо, одбојку и друге спортове. Имали смо неке излете и у кошарци, рукомету, али још увек није то то. Нормално би било да једне године Крагујевац узме титулу као Ниш или Нови Сад, али тренутно морамо бити задовољни оним што нам је понуђено.

Какву атмосферу памтиш са трибина, посебно из времена када си био најактивнији?

• Јако добро памтим тај период – све те године су, рекао бих, осликани у некој еуфорији: преласци из једног у други ранг, велика масовност на стадиону под јако лошим условима (стадион тада и стадион данас – неупоредиво). Гостовања су била невероватно бројна – где год бисмо отишли, ишли смо у великом броју; само су навијачи „вечитих“ могли да довуку више људи у тим местима. Нико други није могао да има више људи од нас. У том периоду створио се ривалитет са Сартидом јер смо ми били један од првих опозиционих градова, а они су у то време били тврдо упориште комунизма. Они су били потпуни аматери у сваком смислу, док смо ми изгледали као озбиљна европска навијачка група, захваљујући старијим момцима који су доста времена проводили по београдским трибинама и преносили искуство млађима. Ту бих највише истакао Манета, који је увек имао осећај за иновативност и напредак. Морам поновити да је тај период био осликан спектакуларним гостовањима као што су Кикинда, Чукарички, па и одлазак на ЈНА 10 дана пред бомбардовање – куп против Партизана – такође лепо гостовање. Ниш, Нови Сад где нас је било више него фирмаша… Цео тај период ишчекивања гостовања и утакмица код куће био је тема у свим деловима града и по свим школама. Био је то леп и позитиван период – ми који смо ишли данас смо пријатељи и познаници; нажалост, многих више нема с нама. Данас су Црвени Ђаволи јако добри и јако лепо све то изгледа, али као и свуда на нашим просторима фали бројност људи на трибинама.

Постоји ли неки меч или тренутак који ти је остао као најлепша успомена?

• Наравно да постоје такви тренуци — има их много и тешко је издвојити један. Бараж против Чукаричког био је невероватна ствар; први дерби са Сартидом; колико се сећам, једна утакмица овде код нас против Црвене Звезде када је Зуба Радосављевић лобом савладао Коцића, и када је у једном тренутку да би остао нерешен резултат цео стадион скакао, све трибине су скакале и певале. Тај тренутак нисам доживео ни на већим стадионима – поготову ако се узме у обзир да је падао снег, било је хладно, а стадион је био пун.

Једно питање о застави „Централна“: како је настала идеја и како је изгледало њено креирање? Колико је вас ишло тада у том периоду, тј. колико вас је „било иза те заставе“?

• Ми из тог краја, из Централне радионице, кренули смо на рукометне утакмице да подржимо нашег другара који је тада бранио за Раднички, па смо онда кренули и на фудбалске утакмице и то се временом омасовило. Имали смо тада неколико застава где је писало „Црвени Ђаволи“, „Red Devils“ и слично, али није постојала ни једна за подгрупу. Пошто смо желели да то изгледа како ваља и да ископирамо са запада, како бисмо дали назив нашој групи, ставили смо „Централна“. Наравно, избегли смо „Радионица“ јер би било пренатрпано. Некако смо скупили неке чаршаве, спојили их, ја сам исцртао, другари су рекли да је то у реду, сашили смо све и тако је настала та застава „Централна“ која је, смем са сигурношћу да тврдим, била прва подгрупна застава Црвених Ђавола – документована фотографијама на том дербију првом против Сартида. Касније смо правили прве мајице: „Црвени Ђаволи“, „Red Devils“, „Централна“, „RFC“… Имали смо и те прве налепнице за групу и тако даље. Иза те групе нас је било око 15 момака, а са групом „Геноцид“ било нас је можда 30–35; те две групе су у том периоду биле практично једна група – Геноцид је био „Стара Звезда“, „Багремар“, а ми смо били „Централна радионица“ – и то је та прича.

Правио си и навијачке налепнице за групу као и остале заставе – како је то било радити на њима и шта ти је било најзанимљивије у том процесу?

• Што се тиче застава, правио сам пуно застава за Црвене Ђаволе – сигурно преко 300, и малих и великих. То ми је био неки вентил тада и пуно сам уживао у томе. Радио сам заставе и за друге навијачке групе: навијаче Звезде, Војводине, за групе широм Србије, чак сам и навијачима Ђенове правио заставу „Fossa dei Grifoni“ преко пријатеља из Београда – то је била комична сцена: дошли сте овде у Крагујевац да вам ја правим заставу. То је био дуг процес у којем сам стварно уживао, а притом и лепо зарађивао. После мене, када сам се ја повукао, наша навијачка група Црвени Ђаволи има момке који и дан данас раде на високом нивоу, тако да се тренд наставио. За мене су заставе Црвених Ђавола и данас јако, јако лепе и на високом естетском нивоу.

Чиме се данас бавиш и колико ти је креативан рад и даље присутан у свакодневном животу?

• Цео мој живот заснован је на креативном раду. Радим у основној и у средњој школи где предајем ликовну културу и стручне предмете везане за уметност. Бавим се графичким дизајном, калиграфијом и градим, да кажем, уметничку каријеру – живим од уметности. Иза мене стоји велики број реализованих радова за наше културне институције, попут музеја, позоришта, неких већих фирми, ресторана, клубова и слично. Углавном, променио сам начин живота у односу на 90-те, али се и даље бавим креативним радом, само што је сада то на другом нивоу.

Хвала ти на издвојеном времену!

• Хвала на указаној прилици и прилици да се мој глас чује – само напред.