Црвена нит

Гостовања радничких фудбалских клубова у предратном периоду имала су специфичан карактер, који је превазилазио оквире спортских дешавања. Биле су то својеврсне манифестације радничке солидарности, клицања радничком покрету и међусобне интеракције радника из свих крајева тадашње државе.

Демонстрације радничке солидарности

Као клуб који је створила радничка класа, Раднички је уживао огромну популарност у великом броју градова, где је као по правилу наилазио на срдачан и топао пријем. То је ишло дотле да су играчи крагујевачког клуба често ношени на рукама, засипани цвећем, да су се предусретљиви домаћини утркивали у намери да их угосте у својим домовима итд.

О размери радничке солидарности у том периоду, можда најбољи говори однос фудбалера Радничког и пожаревачког Младог радника. Клуб из Пожаревца се услед константне беспарице неретко обраћао друговима из Крагујевца ради финансијске помоћи. Мада се и крагујевачки клуб није могао похвалити повољном материјалном ситуацијом, он је увек проналазио начин да изађе у сусрет Пожаревљанима. Та помоћ је понекад била симболичног карактера, али су је играчи и симпатизери Младог радника изузетно ценили.

Тако је остало забележено да су приликом једног гостовања у Пожаревцу фудбалери Радничког понели на пут неколико килограма чварака, како би другове из Младог радника поштедели трошкова исхране.

На једном другом гостовању у Пожаревцу, непосредно уочи почетка Другог светског рата, Крагујевчани су срдачно дочекани и засути цвећем на железничкој станици. Након утакмице организовано је заједничко другарско вече, на коме су певане борбене радничке песме и дељене значке Радничког са петокраком звездом у средини. Након што је полиција сазнала за ове догађаје, уследило је моментално хапшење и прогон неколицине учесника ове прославе.

Занимљиво је било и гостовање Радничког у Ужицу 1928. године. И ту је делегација крагујевачког клуба наишла на срдачан дочек, уз тамбурашки оркестар и свечани дефиле градом.

Иста слика виђена је и на гостовању делегације Радничког у Лесковцу. Велики број радника изашао је на улице да поздрави крагујевачке другове песмом и црвеним заставама, уз раздрагане усклике подршке револуционарној борби радничке класе. Као по правилу, за утакмице Дубочице и Радничког тражила се карта више.

Велике симпатије Раднички је изазивао и међу присталицима Борца из Чачка, тако да је на сваком гостовању крај Мораве крагујевачки клуб могао рачунати на завидну подршку са трибина.

Колико је био изражен тај дух радничког, односно социјалистичког покрета, најбољи доказ је гостовање Радничког у Нишу. Након што су 1929. године власти забраниле рад нишком Радничком, основан је нови раднички клуб Трупале, који је наставио традицију укинутог клуба. 1936. године, у јеку Шпанског грађанског рата, крагујевачки Раднички је о свом трошку отпутовао за Ниш на утакмицу са екипом Трупале. У тренутку када су играчи обе екипе истрчали на терен, из гледалишта су на терен долетеле две црвене лопте, што је пропраћено бурним аплаузима и повицима: “Напред црвени!”, “Напред браниоци Мадрида!”…

Сарајевски другови

И крагујевачки клуб је знао да узврати гостопримство бројним спортским пријатељима из свих крајева државе. О томе сведочи и чланак у сарајевском листу “Снага”, у коме се говори о утакмици између Радничког и Хајдука из Сарајева, која је одиграна 13. априла 1936. године у Крагујевцу:

“Крагујевачки радници су сјајни другари. Њихову пажњу, гостопримство и срдачност осећале су Сарајлије од првог до последњег момента свог боравка у Крагујевцу. Хајдукова екипа је била предмет симпатија свуда – на игралишту, на улици, у кафани… Тешко да ће Сарајево овако дочекати Крагујевчане.”

Када је у питању сам ток утакмице, која је окончана победом гостију (4:2), овај лист наводи да су фудбалери Радничког упркос поразу приказали “темпераментну игру”, уз прегршт “брзих и смишљених потеза.” Посебно се истиче приврженост публике клубу, да би на крају овог чланка извештач закључио да је “много важније од резултата израженог у головима, заправо резултат са којим су крагујевачки радници дочекали и испратили Сарајлије, као и другарске спортске везе, које су овом утакмицом успостављене.”

Већ наредне године гостопримство је било узвраћено, када је крагујевачки клуб добио позив на турнир радничких клубова, којим је Хајдук обележавао 25-годишњицу свог оснивања.

Крагујевачким друговима је том приликом приређен величанствен дочек на главној станици у Сарајеву. Најпре су пред играче изашле девојке у црвеним хаљинима, које су им уручиле црвене каранфиле. Потом се формирала поворка од неколико хиљада људи, на чијем челу су се нашли фудбалери Радничког у пратњи музичара. Аутобуски и трамвајски саобраћај био је заустављен, а песма и покличи раздрагане масе пратили су Крагујевчане све до зграде у којој су били смештени.

По завршетку турнира организовано је заједничко другарско вече за представнике свих радничких клубова. Када је опште весеље достигло врхунац, играч Радничког Јова Мореновић изненада је скочио на столицу, извадио црвену мараму, коју је увек носио са собом, и гласно запевао:

“Погледајте мили друзи,
овај барјак црвени,
и на њему златна слова:
Напред! Напред! Другови.”

Препуна сала људи са одушевљењем је прихватила ову песму, која је до касно у ноћ одзвањала градом на Миљацки.