subota, 26. jul, 2014.

3. Navijači – Crveni Đavoli

KFK Radnički Kragujevac od svog osnivanja 1923.godine postaje magnet za publiku i tako stiče armiju navijača, kako u Kragujevcu, tako i u okolini.

Pre rata navijači Radničkog iz Kragujevca spadali su u red najvernijih i najbrojnijih navijača. Pratili su svoj klub svuda gde je igrao, a u samom Kragujevcu bili su poznati po crvenim kačketima koje su njegove pristalice nosile. Organizovan su masovna gostovanja. Obično se putovalo vozom, a igrači su skoro uvek putovali sa navijačima. Stizalo se čak do Splita, Skoplja, Niša, Zagreba…

Radnički je tih predratnih godina bio domaćin velikim fudbalskim velikanima poput Rapida iz Beča, Olimpika iz Marseja, Ferencvaroša, Honveda, tako da se na igralištu kod železničke stanice znalo skupiti i po 10.000 ljudi.

Tradicija je nastavljena i posle rato, a malo ko se seća da je Radnički 1946.godine igrao u grupi sa Crvenom Zvezdom u baražu za popunu Prve lige i za jedan bod nije postao prvoligaš. Tada je gradski stadion (tadašnje igralište Šumadije) bio mali da primi sve posetioce i navijače Radničkog.

Pravi bum u Kragujevcu se dešava krajem šezdesetih kada omladinci Radničkog osvajaju prvenstvo Srbije i postaju vicešampioni Jugoslavije. Ta generacija kao da je bila predodređena na uspeh. Sa njihovim rezultatima i publika se vraća na stadion i oni 1969.godine uvode Radnički, po prvi put u svojoj istoriji, u Prvu ligu. Radnički je tih godina, na stadionu Čika Dača, pratio veliki broj gledalaca i zbog atmosfere koja je bila slična onoj na stadionu u Mančesteru (izjave novinara i protivničkih igrača), navijači Radničkog dobijaju naziv Crveni Đavoli. To je prvi vid organizovanog navijanja u Šumaricama. Po uzoru na ostale fudbalske klubove i ljubitelji fudbala u Kragujevcu osnivaju svoju navijačku grupu koja će pratiti svoje ljubimce u svojim pohodima ka vrhu. Gostovanja su bila više nego masovna. Na prvoj utakmici u baražu za ulazak u Prvu ligu, put Nikšića odlazi 1.000 ljudi, a u Crvenku maltene ceo tadašnji Kragujevac. I u Prvoj ligi Radnički je praćen na svim utakmicama. Stizalo se do Beograda, Splita, Zagreba, Skoplja, Ljubljane, Maribora..

Sa skromnim rezultatima Radničkog i navijanje je slabilo, pa se u jednom velikom periodu na stadionu Čika Dača ništa značajnije nije dešavalo.

Prvo organizovano okupljanje Crvenih Đavola vezuje se za 9.mart 1989.godine. Tada se zahvaljujući grupi entuzijasta Đavoli ponovo okupljaju i to ne na fudbalskoj, nego na košarkaškoj utakmica. Taj dan Crveni Đavoli koriste kao datum svog ponovnog osnivanja.

U početku mala grupica klinaca i nije bila toliko zanimljiva. Ipak, tih godina navijanje postaje pomodni trend pa tako i Đavoli bivaju sve masovniji. Radnički se takmičio u Drugoj ligi i imao sasvim solidne izglede za ulazak u viši rang. Uprava kluba je počela da organzije gostovanja. Prvo gostovanje Đavola je bilo u Boru, a posle toga ono čuveno gostovanje u Užicu koje je završeno velikim neredima. Nekoliko puta Đavoli sami odlaze na gostovanja (Čačak, Kruševac…). Uporedo sa fudbalskim, prate se i košarkaške utakmice.

I na njima je bilo više nego uzbudljivo, a tuča sa Jakuzama u Kragujevcu se i danas prepročava.

Rat i inflacija su pogodili državu, a Radnički, kao i većina kragujevčana je to najbolje osetiio. Ponovno srozavanje u treću ligu i tek poneka utakmica na kojoj su se Đavoli skupljali. Agonija je trajala neke dve godine, kada 1994.godine tadašnja Uprava kluba ponovo počinje sa organizovanjem gostovanja. Prva utakmice je bila u Kraljevu gde se odlazi sa dva autobusa. Sve se to stihijski dešavalo, a organizacija je bila ravna nuli. Za sledeće gostovanje obezbeđeno je pet autobusa i bar polovina ljudi je ostala ispred Krsta zbog nemogućnosti da uđe u autobuse. Uprava tek tada kapira koliku armiju navijača može da privuče i organizuje prve sastanke sa navijačima. Prave se i prve članske karte koje su i najbolje prodavane u istoriji KFK Radnički. Te godine Radnički na svim gostovanjima prati u proseku sedam autobusa, a na gostovanje u Požarevac i celih dvanaest dupke punih autobusa. U Kragujevcu Ranički u proseku prati 7.000 navijača. Grad se ponovo probudio. U početku većina navijača i ne razmišlja o izradi navijačkih rekvizita, ali polako i te ideje, kao i ideje o jednoj zdravoj grupi izlaze u prvi plan.

Crveni Đavoli su od svog osnivanja težili ka boljem. Izrađeno je tri vrste vunenih vezenih šalova, isto toliko i bar šalova. Rađeni su kačketi, kape, nekoliko vrsta dresova i majci. Izdavali smo časopis «Talas» koji je izašao u 4 broja. Postoji i priprema za peti broj koji nikada nije izašao. Urađen je disk sa pesmama Radničkog u urbanom fazonu, a pružena je mogućnost mladim kragujevačkim rok-grupama da pokažu šta znaju. Mnoštvo barjaka i zastava sa nekoliko odličnih koreografija, pogotovo sa onim oko celog stadiona. Baklje su se palile onoliko koliko je materijalna mogućnost dozvoljavala, a ostaće upamćeno da smo na gostovanju u Smederevu upalili 100 baklji.

Navijači Radničkog su u Kragujevac doneli nešto novo, nešto što je nedostajalo ovom gradu. Imali smo svoju emisiju na Radio Kragujevcu koje se zvala «Dok anđeli spavaju». Možemo se pohvaliti da smo i mnogo većima od nas skinuli skalp, a gostovanje u Kragujevcu svima je bila noćna mora. Posebno smo ponosni na našu borbu protiv Slobodana Miloševića i njegovog režima. Mnoštvo mitinga, privođenja, batina, nisu slomili naš duh u borbi protiv SPS zla.

Nema mesta u Srbiji i Crnoj Gori gde je Radnički igrao, a da Đavoli nisu bili sa njim. Beograd, Novi Sad, Niš, Subotica, Zrenjanin, Kula, Bečej, Zemun, Požarevac, Mladenovac, Šabac, Loznica, Užice, Novi Pazar, Smederevo, Kruševac, Jagodina, Paraćin, Bor, Priština, Podgorica, Budva, Nikšić, Bar, Zeta, Pljevlja, Bijelo Polje, Kraljevo, Valjevo, Čačak, Banja Koviljača, Sevojno, Lajkovac, Gornji Dobrić, Smederevska Palanka, Velika Plana, Priboj, Petrovac na Mlavi, Raška, Badnjevac, Selevac, Ljig, Klupci, Kučevo, Voćnjak, Kostolac, Bogatić, Danilovgrad, Aranđelovac, Ivanjica, Prijepolje….

U godini kada je Radnički jedva izborio opstanak u Trećoj ligi, Crveni Đavoli su proslavili 15 godina postojanja. Urađeno je mnogo više nego prethodnih par godina. Napravljena je fenomenalna žurka, urađeni bar-šalovi, 2 vrste dukseva, 4 vrste majica, barjaci na dve motke, rađeni su bilteni i što je najvažnije, sačuvana je navijačka grupa. Raduje sve veći broj klinaca na utakmicama i svi viđe ljudi u gradu koji se ponovo okreću Radničkom i Crvenim Đavolima.

Još jednom smo pokazali da smo najjači kada nas svi otpisuju.

KRAGUJEVAC, RADNIČKI, to je naš moto.

Nadamo se da sledeća godina donosi još bolje rezultate Radničkog i veći rang, a samim tim još više navijača.