Radost tihog neradnog dana? Opušteni ambijent toplog porodičnog gnezda? Poza “Homer Simpson” u fotelji dok čekaš da ozbiljni fudbalski narodi, poput Engleza i Nemaca, otpočnu zajebanciju subotnjeg popodneva?

I naravno, nema fudbala…no, svaki je zavisnik dovitljiv na svoj način. Navučeni su šampioni u izmišljanju rezervnih varijanti. To što nema utakmica te ne sprečava da trčiš na trafiku i od tete, sa kosom crvenom kao duša Fidela Castra, tražiš odvratnu sportsku novinu sa koje curi rastopljeno olovo.

Šta ima veze ko je pobedio? Čemu sekiracija oko rezultata, šta je bitna tabela, sport je druženje, igra, treće poluvreme. Na kraju krajeva ko jebe i budale od navijača što potegnu u mesta koja nisu ucrtana na mapi, poenta je pečenje u lokalnoj birtiji i druženje.

Jer, vreme u usnulom selu, sa ambicijom da postane varošica, stoji. Sve je nedirnuto, i Berlinski zid i lokalna ispostava Sekuritate i zastava sa petokrakom. Ljudi ovde ne stare, kalendari ne postoje, godišnja doba se ne menjaju…uvek je pozna jesen i 5 do 12.

Fudbal nije oda radosti, a tribine, od onih gde sedišta šire prijatnu toplotu oko dupeta, do drvene skalamerije i klupica u nekom vlaškom selu, su hramovi tuge. Hoćete zabavu? Probajte sa cirkusom.

Gde je granica između verovanja da tvoj klub čekaju bolji dani i tendencije da se okameniš na zapadu sviknut na prevaru i jeftinu reprizu.

Taj brod ludaka opasno ljulja i poslednja utočišta samopouzdanja jadnih igrača. Opsednuti priželjkuju grešku kako bi se ispoljili savetom kombinovanim sa ruganjem. I niko nije pošteđen.

Šta nas tera da iznova budemo svedoci mučenja lopte od strane ljudi koji prave smešne pokrete?
Koja je to destruktivna snaga da radiš nešto, što kada se odmakneš sa strane, izgleda besmisleno?

Radnički je, istina nevoljno, proteklih godina preuzeo misionarsku ulogu u trećoj ligi. Truckamo se do prašnjavih nedođija, delimo tribine sa pastirima i njihovim stadom….