Operacija „Morava” uspešno je završena. Stop. Završena je „Morava”, Dačić može mirno spava. Stop. Ovako bi mogao da izgleda policijsko-fudbalski izveštaj povodom derbija sa Velikoplanjanima u kojem smo mi trijumfovali. Trijumfovali, da nije blag izraz za ovako važnu pobedu od tri boda?! Jer ako je onaj jedan, od onomad iz Petrovca na Mlavi bio istorijski, kakva li su ova tri? Epohalni, nadistorijski, vaseljenski, kosmogonijski, metafizički… Nepodnošljiva lakoća postizanja bodova, da parafraziram jednog od neumrlih poslanika i podvižnika pisane&izgovorene sportske reči.

Nošen dahom sna, u groznici kišnog fudbalskog popodneva pretrčah preko ulice Novaka Đokovića (stariji Vašaranci je još zovu i zenskaBa), pa hitro izbih na trg Femili sporta i bulevar Srđana Đokovića Tate odatle avenijom košarkaških terena Đoković i sin (i otac i brat…), pored plivačkih terena Đokovića i prostorija njihovog vaterpolo kluba „Zvečanski inćuni”, tik do teniske akademije „Đoković Đoković Đoković i Đoković” očas se nađoh pred Čika Dačom… Đokovićem… Šumaričkim… Što da ne? Treba to sve objediniti, što, ono naši policajci kažu, sve to sinergija.

Kad tamo, na Čika Danilu Dači Đokoviću velike kamene kocke raspoređene po blatu. Auuuuuuuu! Šta ti je 21. vek, sve digitalno, lako, čipovano, virtuelno… pa i mi ovladasmo u trećem milenijumu (doduše nove ere) tehnologijom ređanja kamenih kocki, poput onih iz Stounhendža koji su isto tako ređali kamenčiće, megalite i kocke u trećem milenijumu, doduše pre Hrista. Ali, šta je za nas razlika od pet-šest hiljada godina, a, i, ko ih jebe, oni su nas bombardovali (dobro, možda ne baš ti sa megalitima iz Stounhendža ali njini potomci), a i Rimljani su se sigrali sa kockoređanijem ali su to oni zvali drumovi. Dobro, ipak su Rimljani bili Latini i samim tim stare varalice, a, o mrskoj petstogodišnjoj tradiciji kaldrmarstva da i ne govorimo.

Elem, kocka po kocka „Kockica”. U svetu postoji jedno carstvo u njemu caruje budalstvo. Poput misterije drevnih astečkih piramida, Atlantide i već pominjanog Stounhendža, onim retkim, retkim, zaista malobrojnim, u rangu statističke greške na utakmicama svetskih klubova, posetiocima ovdašnjeg loptanja, zauvek će ostati nejasan potez da se stadion, i prilazi mu, u sred novembra „zaseju” i „oplemene” blatom i zemljom, ali, „čelovjeku nevazmožno vidjet je” što kažu u crkvi. Sem, ako ovaj gest ima za cilj da nas zavičajnim, rodnim šumaričkim blatom blagoslovi, podseti i opomene u kojem rangu igramo i spreči nas da se odrodimo od kaljuga, baruština i blatušina, svinjaca i selskih brloga u kojima gostujemo. Onda je u redu. Vizionarski, hrabar, dobar potreban i jasan gest, sa kristalno kaljavom čistom porukom.

Dajući svoj puni doprinos rodnoj fudbalsko sudijskoj ravnopravnosti i nogometnoj rodnoj senzibilisanosti pomoćna sutkinja beše Marija Milošević, pa još iz Požarevca. Juhuuu! Jupiiiii! Vratila se Mara?! Mašala. Sad će i mama i bata. I tata bi sine, samo da može. I, još bi nas jeb’o. Što? Možda ne bi treb’o? Bolje nismo ni zaslužili. A, ona, mučenica, šta će. Sa svojim biografijom, ništa drugo nije mogla ni da bude sem sudije, sutkinje i to fudbalske.

Posetilaca u ovom divnom jesenjem danu i sjajnom fudbalskom megdanu (lažem za oba ali se rimuje, što je neophodno kod infantilnosti sportskog izveštaja) onako. Tek nešto malo više od reflektora na Čika Noletu (da parafraziram foru neumrlog Zdenka Matrića sa očima i zubima) iz vremena rok end rol odrastanja. Kako? Pa, mi na Čika Đoletu nemamo reflektore. To ti i pričam. I kop „đavola”, onako „tankosava”. Danak strahu od pandemije svinjskog gripa? Tromesečje i nezadovoljstvo roditelja i staratelja ocenama na istom? Ili se mnozina „devilsa” edukuje na seminaru o navijačima koji se odvija na gradskom sajmištu u okviru Sajma sporta. Lepo. Kulturno. Vizionarski. Hrabro. Dobro. Potrebno. Navijaštvo sa akademski-seminarskim likom. Dirljivo. Malo radioničarsko navijaštvo. Sve su to budući moderatori evaluacije sa tribine.

Uto poče i utakmica a igrači Šumadije Radnički 1923 Moj rođak sa sela Selo gori a baba se češlja SELJACI Ranjeni orao Vratiće se rode Povratak otpisanih PAJA I JARE Više od igre Gorki plodovi RTS 2008 Mir Jam Greh njene majke Zdravko Šotra RTS 2009 Ono kao ljubav Lisice Ljubav navika panika Mješoviti brak Bolji život TVB 1987 Srećni ljudi 1993 Pad dinastije Obrenović dominiraju. No, o pregalaštvu izvođača fudbalskih radova ovdašnjih, njihovim filigranskim potezima na petoparcu, dodavanjima, pasovima, taktičko tehničkoj borbi i nadmudrivanju sa oponentima, fizičkoj pripremljenosti, golmanskim bravurama, razornim topovskim i snajperskim udarcima, slobodnjacima… čitajte opširnije u izveštaju na sajtu za one, sa posebnim potrebama: smehotresnaolimpijada.co.yu.rs.srs&sps.fuckoff.net.smejenamseceosvet, ali šnjur zvezde dana (ne može večeri – dok ne nabavimo reflektore, mada je i to mač sa dve oštrice jer veliki deo ionako malobrojnih gledalaca keve i unučići sigurno ne bi pustili u to doba dana na tekmu) nosi golman Ćure koji je svojim izjavama uspeo, da upotrebim taj bezmudi eufemizam sportskih komentatora „da zainteresuje za sebe” navijače protivničkog tima – „đavole”.

Uživasmo tako, ako ne u fudbalskoj igri, čak ni najpristrasniji ne mogu „ono” time da nazovu, onda makar u potpuriju anti grobarskih i anti ćuretskih pesama posvećenih Aleksandru Ćurčiću Ćuretu. A, Ćure brani, k’o da mu je poslednje. Baca se, leti, izleće, boksuje, dominira, siguran, siguran, siguran… Sem jednom (ha, ha, ha) ali dovoljno. Ostatak utakmice glumi, ne dotiču ga se provokacije sa tribine, drami, mlatara rukama („Smrt majke Jugovića”, „Hamlet”, „Antigona”, „Otelo” zajedno) i poručuje saigračima, kuražeći ih i hrabreći: „U napad, u napad!”… Baš k’o onomad Taribo Vest u njegovom voljenom „Partizanu” u Ligi šampiona. Ali, Taribo je igrao u reprezentaciji sveta a Ćure u „Moravi” iz Velike Plane. Što bi rek’o Mitke iz „Koštane”: „Kraj mnogo kazuje”.

Od poteza iz drugog poluvremena, ne računajući gol u prvom, (da, da, primio ga je i u dupe) izdvojio bih majstorski pas harizmatičnog FOTO Bokija sa amrelom koji elegantno dodaje pored stative „Morave” loptu nazad u teren. Time se delimično iskupio za kukavičluk neodlaska u Petrovac na Mlavi zbog svoje ljubavne afere koju je čak i Tozovac opevao u onoj narodnoj „Jedna mala iz Ćovdina, batine mi napravila”.

Takav potez, urođenog fudbalskog maga, sraslog sa „buba marom” pošteno, nije viđen još od Prvog svetskog fudbalskog prvenstva u fudbalu u Urugvaju 1930. godine, kada je u polufinalu istog tokom utakmice domaćina sa reprezentacijom Kraljevine Jugoslavije urugvajski policajac iza aut linije vratio loptu i Urugvaj postigao gol za pobedu nad nama od 2 : 1. Ali, avaj, Urugvajci su tada imali Anselma koji je znao da realizuje takav nesvakidašnji „poklon”, a naši nisu. Zato i igraju u Šumadiji Radnički 1923. Što se tiče pomoćne sutkinje (da ne kažem sudinice – da ne bi bilo kako se zajebavam) Marije Milošević iz Požarevca, njen pogled hladan kao haški Tribunal razdvojio je BojBana od njegove omiljene zanimacije Ćureta i dislocirao na drugu stranu terena. Time je sve bitno i zanimljivo na ovoj utakmici bilo definitivno gotovo.