„Pogled životinja koje su stajale napolju klizio je od svinje do čoveka,  od čoveka do svinje, i ponovo od svinje do čoveka…ali već je bilo nemoguće raspoznati ko je svinja a ko čovek“

Setio sam se ove rečenice, inače poslednje u jednoj od mojih omiljenih knjiga, (Orvelova „Životinjska farma“, za one kojima knjige služe ili za potpalu ili higijenu zadnjice), kada sam saznao da je nakon slavnog poraza u Vlaškoj republici u subotu palo bratimljenje pred telesima umorenih prasića. Masno pečenje i loše pivo su tradicionalni srpski način prelaženja preko uvreda i mirenja nepomirljivog.
Koliko je samo jebanja keve i bliže i dalje rodbine zaboravljeno nad potocima masti i rekama jagodinskog otrova!
Preko kakvih se sve stvari prelazilo dok na kariranim stolnjacima plešu prljava čaša i tupi nož za sakaćenje praseta koje nije imalo sreće!
Kakvi su savezi sklapani u kasne sate dok holesterol davi crvena krvna zrnca a vonj iz usta šapuće nepristojne ponude!
Ono što je lula mira za Indijance, za ove naše krajeve je proždiranje svinjetine i zalivanje nagodbe natezanjem ružne flaše sa čije se etikete smeši rumeni ljakse iz Jagodine.
Priznajem, iznervirao sam se kad mi je Bojan saopštio rezultat iz rimske provincije u kojoj su toge zamenili specijalno dizajniranim cipelama za blato. Nije da nisam znao da ćemo proći kao Crvenkapa na godišnjem sajmu pedofila, al’ sam se potajno nadao da grešim i da će prokletstvo ove vukojebine biti konačno skinuto.  Ne biva, vlaška je magija jebenija od užarenog ugljevlja domorodaca u predgrađima New Orleansa.
E, i dok je mene boleo želudac u tmurno subotnje popodne, uz saznanje da će i moj drugi omiljeni tim biti vreća za udaranje tokom večeri, tog istog popodneva, u nekoj straćari pretenciozno nazvanoj restoran, uživalo se u vrućem pečenju i ledenom pivu. Ove toplo – hladne kombinacije imaju lekovita svojstva, čine da zaboraviš poraz, umesto bola šire toplinu i prijatnu izmaglicu.
Šta ima veze ko je pobedio? Čemu sekiracija oko rezultata, šta je bitna tabela, sport je druženje, igra, treće poluvreme. Na kraju krajeva ko jebe i budale od navijača što potegnu u mesta koja nisu ucrtana na mapi, poenta je pečenje u lokalnoj birtiji i druženje. Još ako konobarica dlakavih nogu, sa karijesom na dvojci, namigne na nekog našeg deliju, eto ti i ljubavne priče i možda laganog snošaja u šupi ili poljskom WC iza kafane. Emocije ne biraju vreme i mesto.
Kažu da se vremenom stopiš sa okolinom. Ne naravno kao Stalone u vijetnamskim džunglama, već se utopiš u okruženje. To je priča o Radničkom danas. Nesrećni klub, sjeban geografskom odrednicom  grada. Štrči, odudara od urbane sredine.
Imam predlog, izmestite ga na magistralu, obeležite teren u kakvoj pustari gde u semafor gledaju kao u svemirski brod. Trebalo bi da promenite ime, suviše asocira na industriju. „Kolektiv“, „Zadrugar“, „Žetelac“, „Orač“ bi bilo prikladnije. Pribavili bi poštovanje sabraće u Petrovcu na Mlavi. A i lakše bi pečenje klizilo niz grlo… kao i mast niz bradu.
I na kraju me zanima jedno…JEL’ IMALO PRASE JABUKU U USTIMA?